21. јул 2017.

BELE RUŽE, NEŽNE RUŽE





Autor  slike - Visual artist SALIM LJUMA


Ja se nadam, gospođo, da ćete imati volje i strpljenja, pa me saslušati. A ove ruže.....pa, eto, nemojte mi zameriti, uz žensko ide lepo cveće, a moja pokojna ih je najviše volela. Celo nam dvorište mirisalo od njenog cveća, a ponajviše tih belih ruža.

Pa, dobro, ako imate vremena.....

Bilo je 40 godina našeg braka, a još ono što smo se zabavljali.... I proletelo u trenu. Drukčija su to bila vremena, znalo se dobro – ako momak devojci dolazi u kuću, pa ga još ona čeka iz vojske, tu je mogao biti samo brak i ništa više. Nit' bi' ja to sebi dozvolio, a ni njeni.

Čim sam odslužio vojni rok, tek sam uzeo 21-u, baba je već spremao svatove, a moja devojka štafir. Lepo je to bilo, još uvek se sećam te  venčanice, sve u vezu i čipki, rukom njenom rađene i venca od ruža, belih naravno, oko glave.....I u crkvi smo se venčali, nije se baš lepo gledalo na to, ali ja sam imao moj zanat, nikad me nije drugo zanimalo, k'o mi je šta mog'o.....Bilo celo selo, nisu moji žalili ni troška ni truda, znalo se kako se ženi sin jedinac.

Bili smo prvo u kući kod mojih, dok se nije uštedelo za našu kuću. Ne mogu dušu grešiti, bila je moja mlada bolja prema mami i babi, neg' ja. Al', čovek 'oće svoje, svako to voli da zapoveda i radi kako njemu godi.

I 40 godina sastavismo mi, bez jedna grde reči, a kamol' svađe. Ja sam radio mlogo, znate, završio sam za mesara, pa posla uvek kol'ko 'oćeš. Jednu smenu radim u firmi, a onda privatno, tražili me ljudi, znali su da ne ošljarim i radim k'o i sebi.

Moja žena nije bila zaposlena. Nisam ja ‘teo da se muči, pa trči kući s posla, a onda ne zna šta će i kud će pre. Imali smo baštu, u njoj nema čega nije bilo, kokoške, ćurke i patke, nikad za 40 godina nismo morali kupovati na pijaci, ni povrća nit jaja, a nit’ mesa, svega je bilo. Znalo se, kad bude plata, ja donesem kući i ostavim u onu limenu kutiju od keksa, ona mi da tek tol'ko da imam koju paru kod sebe, a sve ostalo bilo za nas. Pa još od onog što ja zaradim od privatluka……bilo je tu i za nas, za naše roditelje, njene i moje sestre, a počešće i za nekog gladnog, što smo znali za njega da nema i da se drugačije neće omrsiti, već samo suva ‘leba jesti.

Najlepše mi bilo kad dođem kući s posla, a nemam tog dana nešto ugovoreno od posla, pa sednemo nas dvoje za sto u našoj bašti, punoj cveća, koje je ona tako volela i negovala, sve mu pevala…Pa, kako ga je ona volela, tako i ono volelo nju, da se opiješ od onog slatkog mirisa tek zalivenog cveća, naročito beli’ ruža. One su joj, valda, bile najdraže, nji’ je najviše volela i negovala.

Nije nam onaj od gore dao dece. ‘Tela ona da se vidi do koga je, al’, ja nisam dao. Tak’a je Božija volja, pa nije ni važno ko ne može. Zato su nam uvek u kući bila deca njeni’ sestara, a i komšijska, valjda je zbog nji’ mesila dvared nedeljno, a nekad i češće, kolače….Nekako, uvek sam mislio da ne moš’ sve u životu imati, nešto mora da zafali. Pa, eto, kad već nismo imali naše, makar smo uživali u tuđoj deci i gledali ih ko našu najrođeniju.
I eto, sve te godine pro’ujaše u miru I slozi, uvek sam se radov’o kad idem kući. Jesam nekad otiš’o u kafanu, tek da ne kažu da sam njonja, al’ sam jedva čekao da dođem našem domu i njenom nasmešenom licu.

Valda tak’e i Bog ‘oće, ne znam….Tek, otkad je počela poboljevati i slabiti, nije ni par meseci prošlo, kad sam joj mor’o spremati sa’ranu. I Njemu trebaju k’o kanda samo oni  dobri.

*******************

Ostado’ ja udovac sa 61-om godinom. Lepi’ smo godina imali, pomirio sam sam se ja da ću umreti sam, samcijat. K’o to meni može biti i blizu moje žene, sa kojom sam celi svoj život proveo?

Živeo sam ja tako sam pune čet’ri godine….Sve sam po kući sprem’o, prao, štirkao, pegl’o, ko moja pokojna žena što je radila. Nije to meni bilo teško, već ona samoća….Ustanem, skuvam kafu i za mene i za nju, nekako mi bilo lakše, kad  mislim da je ona tu. A možda je i bila, ne znam, možda sam ja to i umislio, a možda je i zbilja bila ona bila navek tu, pored mene.

Al’, najgore mi kad dođem s posla….Nisam ja bio ni gladan ni žedan, al’, falilo mi ono njeno ćeretanje, ko je sve bio, ko nas pozdravio, šta rade njene sestre i deca im, šta rade moji….K’o gluva kučka idem ja iz sobe u sobu, sve puno njenog belog veza, svi’ oni’ drangulija, koje sam počeo odistinski ceniti tek onda, kad je više nije bilo. Nit’ s kim reči progovoriti, nit’ se požaliti, ma, sve pusto i prazno.
A selo k’o selo…..Ost’o ja kao mlad udovac, treba mi čeljade u kući, nije red da budem sam. Malo malo, pa mi komšije predlažu novu ženu, fale svaku bez mere, prosto ne znam kud li je tak’a tol’ko dobra, a sama, brez muža….

To ti je tak’o moja gospođo. Navek je bilo lako tuđu brigu brinuti I čistiti pred tuđi’ vrati’…..Ja se ne žalim, al’ zato mojom brigom svi trljali glavu, sem mene.

Branio sam se ja pune čet’ri godine. I onda mi počeše pričati bajke o jednoj, dobrodržećoj, 10 godina mlađa od mene, al’, lepo izgleda i dobra je domaćica. Pričaju, pričaju, pa i ja poč’o misliti da to i ne mora biti baš tol’ko loša ideja. A možda mi već bilo dosta i samoće, iskren da budem, već ni sam ne znam šta me u’vatilo.

I upoznamo se nas dvoje; vidim ja, nisu preterali oni, što je tol’ko fališe. Doduše, sama mi ona kaz’la da je bila triput udavana, jedan bio pijanica, iz bircuza izlazio nije, sem četvoronoške, drugi ljubomoran, treći kockar….I ne pada mi na pamet da tu nešto I neće biti kako treba, ako od nji’ trojice ni jedan nije valj’o. Valda svakom godi da je on najbolji, drukče ne znam objasniti.

Dece, reče, nije imala. Nisu oni mogli, o’ma mi to saopštila.

Pa, kad se mi počesmo viđati, najedared se javiše neki drugi, sa novim pričama…..Te ‘vaka je, te ‘naka, vole novce, troši na najskuplje,  nije sklona ni da odbije čašicu….I par nji’ je doranila, pa dobila kuću i imanje, a šta je s tim uradila, niki živ ne zna, jer živi u nekoj čatrlji, jedva da ima struje tol’ko da sijalicu zapali, brez kupatila…

Ne slušam ja nikog. Dosta mi da mi drugi sudbu određuju, valda imam tolko pameti da o svom životu mogu sam odlučivati.

I – uzesmo se mi. Doduše, registrovali se samo kod matičara, nisam mog’o zamisliti da oko oltara vodim drugu ženu, sem moje pokojne, kojoj sam svake nedelje na grob odlazio.

******************

Ne mogu kasti, bilo mi par meseci lepo. Opet sam se mog’o radovati što idem kući, ne idem međ’ one prazne zidove.

Doduše, moja nova mlada baš nešto i nije volela da čeprka po zemlji, zašto, kaže, da savija kičmu, kad se sve to može naći na pijaci, jeftinije. Jedno za drugim, pocrka nam sva živina, brez vode i rane, al’ je zato ona uvek našla razloga – te bolest, te vrućina, te mraz…Tek, od punog drugog dvorišta, više se ni glaska ne čuje. Ni cveće joj nešto nije išlo od ruke, uvenu sve ono što je godinama negovala s tol’ko ljubavi moja pokojna žena, sem ti njeni’ ruža.  Neće ti ni cveće onog, ko ga ne vole…I ono traži brigu i pažnju, baš ko i ljudi.

Baš nisam bio srećan i oduševljen, al’, šta ću, sto ljudi – sto ćudi, nit’ možemo svi biti isti, nit’ mogu vratiti moju ženu, s kojom sam vek proživeo.

Ne znam da l’ smo sastavili 6 meseca zajedno, kad ti ona navali na mene da napravimo onaj ugovor….ma, kako li se ono zove…..da, ugovor o doživotnom izdržavanju. Ja joj kažem da tu nema izdržavanja, kako ona mene može ‘raniti, kad živimo od moje penzije i onog što zaradim privatno, s ovi’ moji’ 10 prstiju, a ona će ti meni kako ja imam sestre, neće ona sutra da se vuče po sudovima sa njima. Supu li ti naninu, mislim se ja, pa ta se dobro obavestila, zna bolje neg’ advokat, al’, ajde, neka joj bude, niko ništa sa sobom nije pon’o, sem ona dva metra iznad njega. I – napravismo mi i to, bilo mi lakše da je poslušam, nego da je slušam kako, da prostite, drobi svaki dan, već mi se na vr’ glave popela.

Moram da budem iskren – kako sam se vlad’o u mom prvom braku, u novom nije bilo razlike. Ja dobijem penziju, žena plati sve račune, nije me pitala kad nešto treba da kupi, al’, skromna bila, navek je kupovala ono što je trebalo i bez čega se nije moglo.

Moja nova mlada je smatrala kako ništa nije previše skupo, ako joj se dopada. Pa, kad kupuje cipele, o’ma kupi dva para, onda uz to ide i posebna tašna, ne mož’ jedna da ide uz sve, kaže ona meni. Ćutim ja i čekam na šta će sve to da ispadne.

Nije trebalo dugo, kad sam video kako se može tako troškariti…..

Vraćam se ja s jednog posla, zima bila, voda se smrzavala, jedva da se moglo raditi, kad ono….u kući mrak. Isključili nam struju! Kako, pitam ja, kad smo redovno uvek dotad plaćali, pa mi ona kroz suze teške priznade kako joj trebale nove čizmice, naravno, uz to je treb’o i novi kaput, pa eto….Ode plaćanje struje par meseci. I isekoše nas, prvi put u mom veku.

Vidim ja svoje dobro jutro, al’, nazad nema, di ću u ovim godinama praviti karambol od života. Taman na radost svim onim, koji su mi govorili da dobro razmislim šta radim i sa kim lebac i so delim.

********************

Ne znam ko je to tako namislio – da l’ Bog il’ onaj, čije se ime ne priziva, dođe on i sam. Gradiš ceo život, misliš trajaće navek....A onda sunce zatavni, krenu neki olujni vetrovi, pa očas raznesoše sve, što je izgledalo k'o da će biti, dok je sveta i veka....Pa ne znaš jesu l' te suzne oči od onog sitnog peska, što nekad beše tvoj život il' od tereta, koji ti srce pritiska, da ga rasturi, da ti iz grudi iskoči.  Tek, kad jedna stvar krene loše, sve za njom ode kud ne treba, , znaš da valjati neće, ali se uščloviš ko čirak, gledaš svoju rođenu propast, a ni prstom mrdnuti ne možeš.

******************

Malo po malo, a izmeđ’ nas sve manje lepi’ reči, svako se ućut’o i svoje misli po glavi vrti. Ni kafe, ni ručka, ni opranog, ni ispeglanog….Ona ide svaki dan negdi, ne progovara šta radi i sa kim je. Naravno, da nije prošlo dugo, dok mi na sokaku nisu kaz’li da moja zakonita ima švalera, mlogo velika ljubav, al’, on ima ženu, a da se rastaje, na pamet mu ne pada. Pa, nisam treb’o biti akademik da saberem dva i dva, tek mi onda bilo jasno ono silno kupovanje i doterivanje, izbivanje iz kuće, bez pola slova objašnjenja di je bila.

Ne kažem da sam je svake večeri spopadav’o, mlogo se izvinjavam što vam o ovom pričam…. al’… nit sam kilav, nit’ sam nemoćan. Nekako, mislim se da to za naše godine baš i nije. Al’, opet, da mi žena pred celim selom nabija rogove, to neće moći, makar više bela dana ne vid’o.

I podnesem ja zahtev za razvod, sastavili mi oni u opštini, oni…..da, biro za pružanje pravne pomoći. Neću više sa njom i gotovo. Šlus!

Kad se nađosmo na sudu, a ona suze teške roni, sve jedna drugu stiže. Nabedili je dušmani, kaže ona, nikad me ne bi prevarila, nit’ joj to na pamet pada. Ja znam da bi jedva dočekala da se rastane od mene, samo da je nesuđeni đuvegija hteo da se rastaje, al’ opet, mislim se da možda to i nije tako, svet je taki i taki, svašta priča, jedva dočeka nečiju muku, stvarnu ili izmišljenu, da sa njom može ispirati usta.

I sažalim se, pristanem da povučem tužbu. Više sam ja ‘teo da joj verujem, neg’ što me ona ubedila, samo da me ne zovu rogonjom. A možda mi je i bilo teško, možda sam štogod i oseć’o za nju, ne znam ni ja sam.

Kad se vratismo zajedno kući, nedelju – dve je bilo lepo i kako Bog zapoveda. A onda…..Isto ko pre. Znate, dobro kažu naši paori – ŠTO JE BILO, BILO JE! ODSAD – K’O DOSAD.

Opet ni skuvanog, ni opranog, gde god se okrenem, prašina i strv, jer moja mlada nema kade, a nema nivolje. Još počela i piti, sad se već ni ne krije od mene, a kad popije…..da te Bog sačuva od onoga, što iz nje izlazi. Ni da sam joj najgori neprijatelj, koji je triput sekirom ganj’o, a kamoli čovek kom je obećala život u dobru i zlu, čiju imovinu treba da dobije….. Oženjen, a gore neg’ da sam udovac ili raspuštenik, mrska mi postala i kuća, a ona – da ne govorim.

Mučim ja moju muku, šta ću, 69 mi je godina, kud ću sada, pod stare dane da se vučem po sudovima, bruka i sramota me od ljudi, od sela. Nikada se za mene ništa skaredno nije pričalo, svi me znaju kao vrednog čoveka i domaćina. Možda mi tak’a sudbina, kada nisam im’o pameti i u ovim godinama se ženio, ‘mesto da živim sam, k’o što sam to mog’o 4 godine, pa u rođenoj mi kući zvonila samo tišina, a ne njene psovke i kletve. Valjda nema koga nije oplela, otrcala, niko joj ne valja, samo ona nešto vredi.

Ja sam mesar i valjda mi najgore u mom poslu bilo kad moram uzeti život tom svinjčetu ili govečetu. Peče me ona krv, koja natapa zemlju, probija mi dušu onaj umirući pogled stvorenja, koje je svesno da mu je doš’o kraj.

Verovali Vi meni gospođo ili ne, ali za svog života nikad nisam udario čoveka, nit’ se svađ’o, nit’ proklinj’o. Moj baba pokojni mi uvek govorio da je najlakše podići ruku na nekoga, naročito slabijeg, nije to za čoveka, koji drži do sebe. Pa, ako i jesam u iskušenju, nek’ samo zamislim kako bi mi bilo da neko bije moju mater ili sestre. Ni u mojoj roditeljskoj kući nikada nije bilo ni preke reči, a kamoli svađe ili ne daj Bože, šamaranja i udaranja. Taki sam vaspitan, naučen, ne mogu biti ono što nisam.

Valjda zato nikad nisam ni pomislio da je posegnem šakom na nju, makar i samo zarad jednog šamara. Sam sam sebe ubedio da mi taka sudbina, podnositi je moram, nema mi druge.
Pa, nisam reagov’o ni onda, kad mi reče poštar da moja mlada dobija nešto mnogo pisama, a u bircuzu me dobronamerni obavestiše kako se moja gospoja naveliko javlja na male oglase, a i daje i’. Mislim se, možda ode, pa me oslobodi bede. Nije to moja bruka, već njena, kad pored živog muža traži novog, nek lajedu što god ‘oće.

I – svake nedelje idem na grob mojoj pokojnoj ženi, tamo se isplačem k’o malo dete i iskukam. Nikoga drugog ni nemam da mu progovorim o mojim jadovima.

Uh, al’ sam se ja rasprič’o…..Ne brin’te, neću ja vama ostati dužan.

Evo, sad skoro, nema tome ni mesec dana, leto tek počelo, naberem ja buket belih ruža, onih što ih zasadila i s tol’ko ljubavi negovala moja pokojnica, pa odo da joj grob obiđem, da progovorim reč s nekim, da istisnem iz duše taj otrov, što me davi i guši.

Vratim se, posle nekih 2 sata, a moja zakonita gospoja, već dobro nalivena, čeka me na gotovs, vidim, spremna da se svađa. Prvo me oblaja kako sam iš’o kod ko zna kakve opajdare, zna se, veli, kome se cveće nosi. I onda, pred ovim mojim očima, uze sekiru i udri po rascvetalim bokorima, k’o da je sam repati spopao, sva se umacurala, dok ih sve nije satrla.

Gledam ja nju kako divlja, k’o sumanuta, a dvorište se beli od rasutih belih latica, k’o da je sneg popao u leto….Eto, mator sam čovek, a moram vam priznati da mi, prvi put nakon što sam sahranio moju pokojnu ženu, suze grunuše pred nekim drugim, a ne samo kad sam sam…. jedna drugu stiže, ne mogu ih zaustaviti. Pa, k’o ono na filmu, videh nju kako ih sadi, utrpava zimi da se ne smrznu, orezuje, raduje se svakom novom pupoljku, peva im, tepa, ustaje zorom da ih zalije, čeka da dobro zamakne noć i zalije ih…..I to, tu najveću radost moje divne žene, neka je mir i pokoj predobroj duši njenoj, treba da blati ona, koja joj ni do kolena nije?

Valjda sam svaki udarac osetio na svojoj koži, k’o nji’, tako je i dušu moju sekla i krvavila.

****************

Valjda mi u tom trenutku, prvi put u životu, pao mrak na oči, više sobom ne vladam.

Krenuh ja rukom na nju, evo ovom mojom levom, zamotanom, pa se u zadnjem trenu prenuh i udarih ono prozorče na vratima od kujne. Puče staklo, moja ruka sva u krvi, lipti, k’o, da prostite, kod tek zaklanog svinjčeta.

Jesam, priznajem, svašta joj rekao, sve ono što mi se nakupilo za ove četiri godine.

I da je kurva i aljkavuša, neradnik i poseluša, da nikad poštenim radom za leba nije zaradila….Da je celog života živela na tuđoj grbači i tuđoj nevolji…..Da je samo gledala šta će od koga izvući, oteti, da sa njom nije im’o posla samo onaj, što je žurio na voz….I da je u životu napravila samo jednu dobru stvar – nije imala dece, pa nije napravila nove nesreće i upropastila i ono što je rodila.

E, tu sam joj valjda nagazio na kurje oko.

Počela da vrišti, ni da je kolju, čulo se na kraj sela….Još nisam uspeo ni udahnuti, kad,  na kapiji neko lupa, udara da je razvali. Nisam ni stigo da otvorim, kad eto meni u kući dva milicajca. E, kad je njih videla, tek je onda počela da kuknja, iscedi najedared silne suze, one što ih zovu krokodilskim, prebio sam je, jeca ona, a i rek’o sam joj da ću je zaklati, više belog dana videti neće. Ma, ne mogu ni sada da s’vatim odakle joj sve to, di je to čula, kako joj sve to palo na pamet. Ispadoh ja najgori probisvet, zlotvor i siledžija, a  naročito što se setila da se umaže mojom krvlju, od ove moje ruke,  ja sam je, tobož’, unakazio.

*******************

Valjda sam tad prvi put pomislio kako je dobro što su mi I baba i majka pokojni, da ne čuju ovu bruku i ne vide rođenog sina, kako ga policija vodi, držeći me k’o najvećeg nekrsta, da ne pobegnem….Da mi ruka nije krvarila, trag ost’o do doma zdravlja, valjda bi mi i lisice stavili, a ovako nisu mogli. Tamo me ušivali dobar sat, valjda imam 40 kopči, evo, još uvek sam u zavojima. I onda me odvedoše u stanicu, pa staviše u ćeliju.

Moj svetitelju, zar sam toliko grešan, da doživim noć u onoj umacuranoj ćeliji, svoj, da prostite, zapišanoj i ispovraćanoj?!

Vi mi možete verovati na reč, a to se lako može proveriti – ja, gospođo, nikad nisam im’o posla ni sa milicijom ni sa sudom. Valjda sam platio samo jednu kaznu za brzu vožnju, iš’o sam nekih 5 kilometara brže, a nisam ja vičan tim marifetlucima da uvek imam neku šušku u saobraćajnoj dozvoli, pa onda nema kazne. Radni vek sam prošao radeći sa novcima, dok još nije bilo tih fiskalnih računa I nikada nije falilo ni jednog dinara, nit’ sam pon’o kući parče mesa ili salame. Valjda mi stalno u glavi zvonilo ono što mi uvek govorio moj baba da svaki čovek vredi onoliko kol’ko mu je obraz čist, nema tog iskušenja, koje bi me navelo na nešto nečasno.

Kako sam proveo tu noć…..to valjda samo ja znam. I ne bi požel’o tako nešto ni najgorem neprijatelju.

Uj’tro, kad je počelo radno vreme, odvedu mene kod komandira i ja mu sve ispričam, eto, ‘vako ko sad vama. Kažem ja njemu da pregleda lekar moju zakonitu zlotvorku, pa nek’ se vidi ima l’ gdegod koju modricu, kad sam ja već taki siledžija. Gleda on mene, ne trepće, dok mi posmatra crvene i uplakane, zglasle od jada, oči i reče mi da je to sve već urađeno, da mu je žao što sam tak’e sreće da se oženim nemoralnom lažljivicom, ali…..dok se sve to ne dokaže, ja ne mogu prići svojoj kući, jer mi može napakovati još štogod, a onda sam obr’o bostan. I meni treba da bude jasno kako tu ‘ leba više nema, sud je za ljude, štogod ja mislio, sada valja živu glavu spašavati, a ne misliti na to šta će svet reći. Pa, ionako svako priča štogod ‘oće, svet se okren’o na tumbe, a ljudi zaboravili na čast i poštenje.
Nego, ne preostaje mi ništa drugo, nego da nađem dobrog advokata, jer mi predstoji da se odbranim od njenih nabeđivanja kako sam je tuko…..kako li on to reče….da, zlostavljao, pa joj još i pretio da ću je ubiti…..I da se moram razvesti, daće joj sud izdržavanje od to malo jada od moje penzije, a moram i pokvariti taj ugovor, koji sam sklopio sa njom, po kom ona dobija ovo malo sirotinje što sam stekao.

I tako, stigoh ja do vas, a živ me stid pojede, zbog svega što vam pričam.

********************

Kada sam se vratio u svoju kuću, nje više nije bilo, pokupila sve što joj trebalo i otišla. Što se mene tiče, učinila mi uslugu, kad je moje oči više neće gledati i nek joj je na čast što je sve polupala, isparala nekom nožekanjom, onom, što ja nosim kad idem da radim. Dabogda joj sve to jako zatrebalo, ja stek’o, valjda ću steći još štogod.

Al’, najteže mi palo što je iscepala svu krevetninu, sve stolnjake, zavese što ih radila moja pokojna žena, svojom rukom izvlačila ažur, vezla i ‘eklala. Valjda bi’ joj sve oprostio, samo da je više ne vidim, ali preko toga joj nikad neću preći. Ni oprostiti.

Nego, htedoh da vas nešto zamolim……Ako hoćete, ako mi verujete….

Ja znam da će sve to koštati, a sad, jedino što mi ostalo od imovine jeste taj moj “JUGIĆ”, da mogu otići do lekara i suda, jer su mi noge od stajanja pofalile. A za njega neću dobiti bogzna šta.

Pa sad…..Kad se skine kukuruz, za koji mesec, treba da dobijem arendu za ona tri jutra zemlje, što mi ih baba ostavio, k’o i sestrama, govoreći nam da je zemlja jedino što nikada ne može propasti ni izdati…..

Onda bih vam platio sve vaše troškove, jer nikad nikom nisam ost’o dužan, pa sigurno neću ni vama.

Eto, ako biste hteli da mi to učinite, veliki teret sa srca bi mi skinuli.

Nemojte mi zameriti, gospođo, što sam vam don’o ove ruže. To je iz jedinog bokora, koji se čudom spasio njenog gadluka, neka ih dobije neko, kome priliče, to bi I moja pokojnica uradila na mom mestu. Pa sad, eto, nisam vas, nadam se uvredio ni preter’o.

Ako ‘oćete, zagnjurite lice u taj puket…..to, što tako opojno miriše je njena dobra duša.

                                ***********************


Autor slike - Visual artist  SALIM LJUMA

07. јул 2017.

NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA






Ima tome već podosta vremena kako ne čitam štampu. Baš nikakvu...Dakle, niti dnevnu, nedeljnu, dvonedeljnu, kakvu god.....I, kada kupujem cigarete, pa vidim naslov NATO SPREMA UDAR NA SRBIJU, teškom mukom se opirem neodoljivom nagonu da napišem gomilu čekova i kupim kartu u jednom pravcu, pa zbrišem glavom bez obzira na Zelenortska ostrva. Za zauvek! U zemlji, u kojoj je STARLETA legitimno zanimanje, u zemlji, u kojoj se na tzv. Političkim TV emisijama pojavljuju pojedinci, koji sebe predstavljaju kao FILOZOFE, SLOBODNE MISLIOCE i sl., ne treba ništa drugo ni očekivati. Kada su u pitanju FILOZOFI I SLOBODNI MISLIOCI, moj definitivni favorit je Negoslavina baba Grozda, prepametna i mudra žena sa zdravom i jednostavnom logikom, izudarana životnim nedaćama....Iza svega što kaže, stoji preskupa cena saznanja, plaćena surovim sopstvenim iskustvima. Dakle, njoj dajem za pravo da mi priča, jer zaista ima šta da kaže.

Ostale zanosače s leva na desno i obratno, učesnike raznoraznih okruglih i ostalih stolova, što mi već iskaču iz frižidera,  koji tako vole da slušaju sebe, sve se pogledujući kako su pametni, mudri i nenadmašno sveznajući,  jednostavno – ne priznajem. Oduvek je bilo mnogo lakše kvocati, neg' jaja nositi.

Ali, obzirom da još nisam uspela saznati ko to vrši lobotomiju, na osnovu sopstvenog, tj. mog zahteva, ipak dopre štošta do mene. Priznajem, grešna mi duša, najviše preko FB-a.

Dakle, o čemu je reč?

Pre nekoliko dana u prostorijama jednog od prestoničkih centara za socijalni rad, muž je ubio sopstvenu ženu, ne znam da li sadašnju ili bivšu, ali ženu sa kojom ima troje dece, ni manje ni više, nego kamenom.

Ne pada mi na pamet da voajerišem, pa opsesivno čitam o okolnostima, pod kojima se to desilo. Dakle, nisam pročitala ni jedne reči o toj strahoti, koja se najblaže može tako zvati.

Polazeći od svog advokatskog iskustva, pretpostavljam da se radilo o bici oko starateljstva nad decom. Jer, svemoćni Centri isključivo faktički odlučuju kome će od bračnih (ili vanbračnih) drugova, uskoro ili već bivših, zajednička deca biti poverena na staranje. Ne sećam se da je, osim možda u par slučajeva, gde su, opet, delovali neki drugi faktori, sud doneo drugačiju odluku, od one, koju je predložio Centar.

Od parnica za podelu sutekovine, gore su samo one, gde se odlučuje koji od roditelja dobija starateljstvo. Tu se ona tanka saharinska skrama civilizovanog ponašanja i kakve-takve kulture, topi rekordnom brzinom, ne biraju se sredstva ni uvrede, oni, koji će tu istu decu danas – sutra ženiti i udavati, imati zajedničke unuke, pretvaraju se u opsesivne psihotičare, koji ne prezaju bukvalno ni od čega. Čast izuzecima, ali previše često je upravo tako.

Međutim, nije razlog ovog pisanija način dogovora i rasprave oko starateljstva, već sam čin, koji se desio.

Molim boga da je nesrećnica onesvešćena od prvog udarca, pa nije osetila sve ono što je sledilo dalje, dok nije ispustila dušu. Zbog nje, zbog dece, koja trebaju živeti sa tim kako im je umrla majka i od čije ruke.....Ali, mogu zamisliti koliko je tu bilo krvi, mozga rasutog po podu i nameštaju, na šta je ličio razljučeni pravednik, koji je odlučio da sam odluči o svojoj sudbini......Trudim se da ne čujem njene jauke, vriske, uzdahe, da apstrahujem one tupe udare, pucanje kosti......Vidim njega, svog u krvi majke svoje dece, kako briše znoj sa lica, premoren od teškog li napora.....Apsolutno ništa ne menja činjenica da je sam sebi presudio. Za zlo, koje je učinio, ne postoji adekvatan izraz.

Pokušavam ne razmišljati o svima, koji su morali čuti, ako ne videti, a ništa nisu uradili. Šta li vide, kada sebe pogledaju u ogledalo?

*****************

I to je još jedno u nizu stravičnih ubistava, za koja smo, kadgod, dok je cvetao socrealizam, bili ubeđeni da je produkt trulog kapitalističkog Zapada.

Statistike su neumoljive – do 80-ih godina prošlog veka takva teška krivična dela su bila izuzetno retka. I uvek su počinioci, ako bi se utvrdilo da su u trenutku činjenja bili uračunljivi, dobijali smrtnu kaznu.

Psihopate su, po prećutnom dogovoru, bile negde napolju, odrađivale ponešto za državu, a resto divljali za svoj račun. Onda su došli ratovi (u kojima, je li, Srbija nije učestvovala), pa su sociopate svih provinijencija konačno dobile priliku da nekažnjeno divljaju, iživljavaju se, plivaju u tuđoj krvi. U najgorem slučaju, obzirom da nisu zaboravljale štogod da opljačkaju, šteta je ne uzeti, kad je već tu, na dohvat ruke, dobijali su epitet KONTROVERZNIH BIZNISMENA, valjda jedan od najodvratnijih eufemizama za teške kriminalce, koje je iznedrilo vreme nakon 90-ih.

PTSP  (posttraumatski stresni poremećaj), postao je izgovor za sve one, koji su, bez trunke razmišljanja i zadrške, posegnuli za tuđim životom ili životima. Pa, kada su toliko istraumirani, kud li ne posegnuše rukom na sebe, već skoro isključivo na druge?!

Silovao i ubio bebu od 11 meseci.....

Silovao, iživljavao se satima, ubio, pa onda na u jaruzi ostavio četvorogodišnju devojčicu....

Nakon nepojmljivo surovog divljanja ubio četrnaestogodišnju devojčicu, bacio je na đubrište i otišao u kafanu.......

Iskasapio nožem celu porodicu, dakle, oca i majku, suprugu i dete, čiji su bubreg našli u uglu sobe....

I još, još, ne mogu više, zlo mi je, gušim se od gađenja, pitam se koliko je surov taj Starozavetni Avramov bog, koji mi nekako deluje mnogo verovatnije onog dobrog i pravednog, koji oprašta svima, pa i grešnicima, samo ako se pokaju.

Svi takvi slučajevi, ako se u toku postupka ne ustanovi da je reč o ozbiljnom duševnom poremećaju, završavaju sa najvećom propisanom kaznom u našem epohalnom Krivičnom Zakoniku – 40 godina zatvora. I to je sve.

Jedva smo dočekali da ukinemo smrtnu kaznu, kao relikt divljaštva, hrleći glavom bez obzira ka civilizovanoj EUROPI, koja nas ne konstatuje ni pola %, postavljajući nam stalno nove i nove uslove. Treba li neko povikati da je Car go, da bi se već jednom jasno i glasno raščistilo kako postoji samo jedan jedini uslov za ulazak u tu famoznu EU, iz koje su Britanci zbrisali glavom bez obzira, za šta niko nema petlje da jasno i glasno kaže ili potpiše – zvanično priznanje Kosova, kao da to faktički nije već urađeno još jako, jako davno?

Dakle, žrtva u žutu ilovaču, a počinilac u zatvor, gde će ostati najviše 25 godina, jer će za to vreme biti bar dve amnestije, pa onda koristiti pravo na uslovni otpust. Pravedno, nema šta.

Argumentovano tvrdim da u zemlji, koja već ima odomaćenu pretnju, za koju niko nije seo na optuženičku klupu, od milošte formulisanu kao ODROBIJAĆU JA TEBE, za krivična dela ubistva, izvršena pod surovim i teškim okolnostima, ne postoji adekvatnija kazna, već isključivo SMRTNA.

*****************

Uljudno molim dame i gospođe (uključujući i ponekog muškog pripadnika) iz NVO da me poštede umovanja kako je to anahronizam, relikt necivilizovanog, zaostalog društva, kako društvo nema pravo oduzeti nekome život, bez obzira šta učinio, i sl.

Šta je sa pravima žrtve?!

Šta je sa pravima njihove dece, roditelja, braće i sestara, njihovih najbližih, koji će do poslednjeg daha imati pred očima smrt svojih voljenih?

Svadbe, koje se nikada neće održati.....

Unuci, koje nikada neće imati......

Zagrljaj voljene osobe, koja je stradala bez trunke svoje krivice, onda kada su najpotrebniji svojim dragima, smeh, započeta pesma, uteha, podrška.....

Šta je sa svim tim?

Ne polažem pravo na apsolutnu i jedinu istinu, ne smatram da je samo moj stav ispravan i neporeciv. Ali, smatram da imam pravo reći ono, za šta imam teško oborive argumente i niko me ne može ubediti u suprotno.

Ali, svi vi, koji se tako ogorčeno protivite smrtnoj kazni, pokušajte zamisliti kako biste razmišljali da se tako nešto desi baš vama.....Jer, nesreće se ne dešavaju samo drugima, nikada to ne smete zaboraviti.

Dobro, već čujem kako neko kaže, može se KZ promeniti utoliko što će biti uvedena kazna doživotnog zatvora ili nekoliko stotina godina iza rešetaka.

Ne sporim, neće egzekucija nad izvršiocem vratiti žrtve nazad. Ali će one, koji su tako olako i surovo posegnuli za tuđim životom, sprečiti da ne osakate ili ubiju još nekoga.

Znate li da su, u zemljama gde takve kazne postoje, upravo ti zatvorenici počinioci najviše ubistava, jer znaju da nemaju šta izgubiti? Kada neko robija do kraja života, bez prava na uslovni otpust, jedno ubistvo više ili manje, ne menja na stvari. Naprotiv, to su spodobe, od kojih svi, uključujući i stražare, najviše zaziru. Oni, bukvalno, rade šta hoće i šta im padne na pamet.

Dakle, moji cenjeni borci za ljudska prava, molim da mi izričito odgovorite - da li biste onda bili tako širokogrudi, da li biste i onda velikim slovima apostrofirali PRAVO NA ŽIVOT, kada je oduzet nekome, ko vam je bio najdraži, a vaš sveden na puko vegetiranje i čekanje milosrdne smrt, dok počinjete verovati kako ćete jednom, makar i u nekom desetom svemiru, opet biti sa onima, koji su otrgnuti od vas, a koje ste voleli najviše na svetu?! Da li biste i onda okrenuli drugi obraz?

Sve se mislim koliko bi se onda pozivali na nepovredivost života, koji društvo nema pravo oduzeti, kao kaznu za učinjeno (ne)delo.......

Još će mnogo stotina godina proći, dok ne dođemo na takav civilacijski nivo, da se svrha kažnjavanja može postići „samo“ zatvorom. Kada neko zna da će, šta god uradio, dobiti nešto zatvora, bilo to i par desetina godina, ali ipak se još naživeti, tuđi život za njega neće vredeti ni pišljiva boba, niti će kontrolisati svoju neobuzdanu agresiju.

Famozni Krivični Zakonik kaže da izrečena kazna u prvom redu ima prevenciju, kao jednu od mera, kako bi se sprečili drugi da posebnu za sličnim ponašanjima. Kada se zna da će jednom biti slobodni, nagledati se belog dana i nagrejati sunca, tu prave prevencije jednostavno NEMA! NE POSTOJI! NIENTE! NEVER!

Ponovno uvođenje smrtne kazne je jedina mera, koja može drastično smanjivati ovakva zverstva, koliko god se to nekome dopadalo ili ne. To nije volja, već neophodnost za zaštitu naše dece, naših voljenih, na kraju krajeva i nas samih.

JER, NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA!





13. мај 2017.

RASTURAJTE SE, UROCI







E, fala ti Bože, te mi poslaše ženu za 'dvokata.

Ovi muški.....ništa od nji’, ič ne slušaju, samo prevrću s oči, nešto se batrgaju, k'o da sedoše na mravinjak, ma, vidiš da jedva čekaju da u'vate vrata. Zidu da pričam, više bi čuo, neg' oni. Jedino što i' zanima, to su pare. Našlo bi se para, mada sve dadoh na onu…..ma, će ti kažem koja je, nije šećer u vodu, pričekaj…… ali neka nešto urade, a ne samo da se beče u mene i onda kažu kako si imaju posla preko glavu, a nema tuj nikakvu odbranu, kriva sam i gotovo! Ali, neću da solim more, kad ne veruju, nek’ im bude.

A ti, rekla bi', imaš si vremena? Mislim, kad si pristala da dođeš......

Dobro, dobro, znam da ne ostaješ do podne...Pa eto, da ti ispričam sve, a ti da mi objasniš šta ću ja ovden, međ’ ovi lopovi, drogoši i kurveštije!

****************

Da krenem ja, sve ću ti ispričam, al' da me slušaš. I pusti te 'artije, valjda nešto možeš da zapamtiš.

Živeli smo mi lepo, ne mogu da kažem da nesmo. Jeste da sam rodila samo ćerku, onaj moj hteo sinovi, al', nije nam se dalo. Il' pobacim, još se dete nije ni ritnulo s nogicu, il' se rodi mrtvo....il' umrede još malečko. Ih, da sam ja onda znala to što sad znam, sve bi bilo drugačije. Al, sestro moja, izvini, gospoja, svaka ti pamet dođe, tek kad već sve krene nizbrdo, razbije se o kamenje k'o bundeva, da prostiš.....

Onaj moj radeo, dobra mu firma bila i dobra plata. Ne mogu dušu da si grešim, bio dobar prema meni, donosio pare kući, tek nešto zadrži za kafanu i prijatelji.....Nije me mnogo ni tukao, tek ponekad, kad mu dođe ono njegovo pusto muško. Nije ni imao neki razlog, sem zbog tu decu i sinovi, koje nesam mogla da mu rodim. A i to više neki šamar, nego da me ubija, ko onu nesrećnicu do nas, što svake nedelje bar jednu noć provede u mojoj štali, kad je onaj njen, istepanu do krvi, samo u košulji, izbaci iz kuću. Pa se, kad on ode na pos’o vrati, šta će, u rod je ne primaju nazad, nema gde.

Ćerka bila dobar đak, htela u gimnaziju, al ja ne dadoh, pa ni otac joj....Žensko je, gimnazija ti dođe srednja uzaludna, mora na fakultet, šta će ako se uda, ništa od nju....I ode ti ona na frizeraj, lepo dete nauči zanat, nije što je moja, al' moram da je pofalim. Vidiš i ove moje lokne, sve je to ona radela. Ume, pa to ti je. Eh, da je sve bilo, kak' je krenulo, niki na svet srećniji od mene.

Nego, prvo ti ja nešto pofalim sa zdravljem. Ruke, koj da i nisu moje, sve ispada iz nji’, pola šerpi mi olupano, tanjiri i čaše porazbijani. Dobro, jeste da niki ne voli ladnu vodu, al opet, moja majka celi život i’ nije vadila iz nju, pa opet joj prsti manje krivi nego moji. Lek ovaj, lek onaj, pa mas’, prvo iz apoteku, a onda onaj, što babe prave i prodaju, peče ko da si koprivu brala dva dana....I bidne nešto bolje par dana, a onda opet isto....Pa još ide do lakat, sve mi trnci niz žile, ko da sam se živih mrava najela, a ne leba bela i pasulj, onaj domaći, iz moju baštu....

Onda ova moja nešto pofali u školi, pa beži s časovi, pa krene sa mazanje, kako li to kažu, ČMINKA li beše, mal-mal pa iz kuću, kao uči s drugarice, kratke neke suknje, da prostiš ko neka belosvecka.... bezobrazno, odgovara, sve joj nešto ne godi, ne poznajem više ono što sam rodila i podigla od 3 kile mesa.

A i muž mi nešto krenu sa piće....Umeo je on da popije, to petkom, kada idu, kako li ono reče na KREVACIJU il’ nešto tako....Al, sad, svaki dan, kako dođe kući, odma u kafanu ili kod komšiju, reži, pcuje,  ništa mu ne valja, baca ručak i večeru na dvorište, kaže ništa ne umem, a život proveo na moju ranu...I ruka mu sve teža, više ne bira kud će da udari....Sva u modrice, sve se krijem, da me niki ne vide.

Da ti kažem i da si zapamtiš - niki od nas nije aperisan od nesreću. Jok! Ide, ide, lepo ti, sve si misliš mora takoj da bidne za navek, kad ono.....jadovi ti sunce zacrne, kak' u najtavniju noć, a suza ti suzu pristiže..... I kad ti najbolje u život, a ti si stavi kamenče u cipelu. Nek'  boli, nek' osetiš; al', dobro ti dojde kasnije, kad te sustignu prave muke. A one, nema te omaše.

Al', da nastavim.....

Sestro moja, uđe ti zlo u našu kuću, koj da je uvek bilo tu, dođe ti neko vrljivo vreme, a ne ono mirno i lepo, ko što beše nekad.

Videh ja, neće to da izađe na dobro, kad mi kumina tetka (dobro, nije mi to rođena kuma, nego neko staro kumstvo, ne znam tačni ni po koje linije) reče da tu nisu čista posla, mora da mi nešto uvračano....Zna ona, kaže, jednu ženu, ima se putuje do nje, ali nema šta ne leči i ne vidi, a razume se i u ono....pa, dobro, kad si već navalila, u čini i coprcanja. Mora se plati, nije baš malo para, al', kad je život u pitanje, tuj se ne pita šta košta.

Kak’e čini? Gde ti to živiš, pa ne znaš da mu sva zla na svet dolaze od čini, magiju i veštice? Kako da objasniš, sve ti ide dobro, a ondak....ko da ti bomba pade u kuću, sve krene nahero, unatraške, oni, što ih znaš ko normalne, najednom ko da se ludi gljiva najedoše?!

*****************

Imadoh ti ja nešto svojih para, ono što ostade da ni ja ne znam. Žensko mora svoje pare da ima, to upamti i drž' se toga. Ne razumeju ovi muški, sve mora da im crtaš, pa dok objasniš, ode mas' u propas'. Rekoh ovom mom da ima neka žena, koja pravi dobre masti za ramatizu, jer mi to doktori rekoše da me snašlo, pa eto.....da mi da koji dinar, mora u kući biti zdrava žena, koj' će da kuva, pere, pegla, okopava baštu, radi sve ostalo....Kuća počiva na ženu, nikad to iz pamet da ne izgubiš. Ma, možeš ti imati sto škola, tako ti je od kad je sveta i veka.

Krenuh ti ja, tako, zorom ranom, s prvi aftobus, a on neki star, sve mu viru federi na sedaljke, kondukter i vozač puše ko da duvan izlazi iz modu, baš i' briga za onu tablu sa precrtanom cigarom.....Mene muka, a ne smem ni da prozborim, izderaše se na neku ženu što se bunila, pa, ko velim, koj zna šta će mene da urade....Pa sve isto, već podne dobro zamaklo, kad stigoh.

Dobro hajde, skratiću, vidim ja, tebi dosadno, a šta si mogu, kad se raširim, ko Dunav i Sava s proleće...

Nađoh ti ja tu ženu začas, lepa joj kuća, mnogo....Da nesam ni pitala, iz prve bi pogodila, jedina u selu okrečena, pa firange čipkane na prozore čiste, cveća na sve strane. Još u bašti sveta, da nesam bila ....da, dobro veliš,  zakazana, bogami bi' se ja načekala.

Uđoh ti ja unutra, ono ćilim do ćilima, bogato.....Rekoše mi da uđem kroz neka vrata sa crvene zavese, i eto mene kod nje.

Ono, bogato, ne znaš gde oči da deneš. Ćilimi, ali oni pravi, plišani, pa cveća lepog veštačkog, sve neke ruže na roze i crveno, a po zidovima ikona na ikonu, nemaš s prsta slobodnog mesta. Odahnem ti ja, vidim u pobožnu sam kuću stigla, nije nešto budibogsnama, već onako, ko u crkvu....Pa sto, okrugli sa šareni stolnjak, sve jeleni i ptice, gde li ga samo nađe.....I sedi žena, crne kose, rekla bi farbane, a možda je i od prirode, valjda ljudima dobro čini, pa joj se tako i vraća. Doduše, naborana, sva u falte, tri puta više nego ja, al', to valjda što tuđu brigu nosi.

Sedoh ti ja, ona me gleda s one velike oči, ko u teleta, pomislih si,  ima nešto mnogo crnog oko njih, ko onaj....lajner, što ga krišom stavlja moja ćer. Pokaram samu sebe zbog grešnih misli, ne ide to na poštenu ženu, pa pogledah i ja nju, a sve mi toplo kroz ruke. Pored nje ikone, one malečke, što se kupuju u manastiri, pa upaljena žuta sveća u srebreno čanče, bar mi se učini da je srebreno.....

Ja se ukipila, ne znadoh da l’ da sednem il' da stojim, kad stiže pred mene kafa, pa valjda se može piti i sedeći. Ja se, onako, nataknem na kraj od stolicu, a ona i dalje ne skida one velike oči s mene......Ćutimo. Obe.

I onda ona stavi obe ruke na sto, lepote li pogledati, na svakom prstu po prsten, a brojanice ne ispušta, pa onako promuklo, ko da puši četiri kutije na dan, prozbori:

„Ženo, živa li si? Deluješ mi ko da će sad daću da ti prave.

Šta li reče, odakle si? To ja, onako, reda radi pitam, vidim da si iz daleka stigla. I neka si, jer dođe u poslednji čas, već si odavno trebala da si bidneš kod men’.“

Pa mi uhvati sledenjene mi ruke, a prsti joj neki meki, ko da koske nema u nji....I još jače se upilji u moje oči, ma, samo nji vidim, zaboravih i na ikone, kandila, sveće, ruže one veštačke, ćilimi.....sve zaboravi.

„Sestro moja, mnogo se nesreće sruči na tu tvoju glavu.....Vidim ja sve....Muž ti pije, deca....da, dete, nešto li videh drugu decu.....a to su ona što umreše, ma rekoh ti, videh i drugu dečicu oko tebe, tuj su ti svi oni....toj ti dete mnogo problema napravi....Žensko li beše, s muškima je lako, dok se ne ožene...Al, ček da si pogledam....“

Tek onda primetih neku veliku kuglu na sto, staklenu, baš pored nju. Auuu, gde li je samo nađe, sve svetlo ispod nje neko, ko da je mesec stavila ispod to....

Al', ne beše ni to dosta. Reče ti ona na men' da si popijem onu kafu. Probah, a ono, ko da si od žuči napravio. Krenu ja si uznen šećer, kad ona vrisnu:
„Ne!!!! Grk ti život, mora grka i kafa!“

Šta ću, nekako si ja to suknem....Pijem ja iz tu šolju, sve mi crno pred oči, al', izdržah....U tri gutanja si je sručim. Pa prevrnem, da ostane oni soc.

Pogleda si ona u to, maše glavom, jasno mi, vidi si žena zlo na veliko...Pa mi reče da ustanem, u'vati me za glavu, okrene tam' i vam', umalo mi vrat ne puče, a sve mi vruće na oči udara. I onda naredi da zatvorim oči, pa krenu s bajanje....

„Na  put uročica,
pod put urok.
Što urok reče
uročica izreče,
ponese labud
Milanove uročice u planinu.
Ko te ureče
oči ostavi
a zadnji deo ponese.
Rasturajte se, uroci,
kao što se rastura narod sa subote.
Koliko morem prebrodit dlaka
toliko ureče Milanove crne oči,
šarene oči,
zelene oči,
u Milanovo zadnje telo.
Ko te ureče
košulju obuče
a rukav izvuče.
Vuk ide naniže,
Nit' ima na ovaj dlan dlaka
Nit na tebe uroka.
(„Narodna književnost Srba na Kosovu i Metohiji“, autor VLADIMIR BOVAN)

Eto, sad si zaštićena. Al', ima tu još mnogo se radi. Pričekaj, odma' će ti kažem.

Jeste, žensko je. Eh, otela ti se, radi šta hoće, ne sluša te. A i ti si jedva pa živa, ruke ti izrabljene, ne staješ sa poso.....

Ne trebaš ništa da mi kažeš. Vidim ja, sestro slatka, ti si pod magiju, neko ti nešto uvračao i to gadno, ako se nešto ne uradi, neće da valja. Kak’a magija? Ja sve nešto osećam da je vlaška, mlogo gadna, teško se skida, na tebe je i na kuću ti bačena....Uh, teško je tu da se pomogne, mora da košta, da znaš.....Šta li ono reče, ponela si pare? Dobro, neka sada bude ta 'iljada evra, ali će te košta ukupno pet, pa sad, ako hoćeš živu glavu da spasavaš i tvoju i od muža ti i ćerku, moraš da prikupiš. Ima tu da se radi, noći i noći, jer se te čini samo noćom skidaju, da si zaboravim kad sam poslednji put spavala. Moraš da prikupiš, druge ti nema.“

Hajde, nemoj sad i ti da mi pričaš kako je ona to sve mogla da zna, čim sam došla kod nje. I pusti to tvoje da će žensko da dođe po pomoć, ako ima problema sa muž i decu, da mi po ruke mogla da primeti kako puno radim! Zna žena, vidi se odmah na nju, s one ikone i kandila mora da razgovara sa sveci, da pozna i oseti zlo, ne bi se toliki ljudi skupljali kod nje, k'o na Ćabu, da ne vidi kroz tri sveta. Ako ćeš tako, ja odma prestajem. Dobro, ako slušaš, da nastavim.....

„To ti je sve napravila jedna ženska, starija......Tu, kod tvoju kuću u blizinu, često pije kafu kod teb’, voli slađu, uvek ju dodaješ šećer, kad si dojde. Rekla bih da nosi maramu, kosa joj neka....ma šućmurasta, ni seda, ni nije, al' joj oči ko žeravice, urokljive....Dok si se ti majala s tu kafu, ubacila ti nešto u čašu, pogledaj ti ispod stola i ćilima....dobro, etisona, šaren je, pa mi se učini kao ćilim...Nije šaren? Mora da ima nešto po sebi, vidim ja to odmah...Eto, kažeš neki, k'o isprskan, dakle šaren.

Nego, lepo ti ostavi te pare, što si ih donela, uzmi odma’ ovu vodicu, pij po supenu kašiku, s jutra i pre neg što zaspiš, a daj i tvojima....Kako da daš? Pa lepo, stavi im u kafu, u ranu, smisli nešto. Ali, moraju da si uzmu i oni, ne smeju ni reč od ovo da znaju. Sve je na tebi, da znaš. A kad skupiš ostalo, dođi kod mene, ponesi 50 jaja, tri očišćena pileta, povelička, od pirgavu kokošku, i tri tegle slatko, ono od bele trešnje. Sve to treba, da se skine magija i čini, iznad kuće ti crni oblak od nji, pa onda dušom da odaneš. Eto, čekam te za dve nedelje.....čekaj, to pada na svetac, ništa se ondak ne radi.....dobro, neka bude još tri dana preko te dve nedelje, pa dođi. I tu vešticu, tu što ti sve to napravi, da izbegavaš, ni dobar dan da joj ne kažeš, razume li ti mene?! I, čekam te.“



Kako sam potrevila vrata, od one ikone i kandila, ne znam ti ni ja. Tek, dok sam se truckala u onaj isti izdrndani aftobus, k'o da je tri rata prošao, mislim se ja i mislim, koja bi to mogla biti, a da mi dolazi u kuću i pije slatku kafu, a nosi maramu... Pa, svi piju slatku kafu, mislim oni stariji, što ne vode računa s liniju, ako poslužiš gorču, svi će te otrcavaju kako kuća štedi na šećer. A i marame više niki živ ne nosi, sve ti se to dalo na flizure, matore žene, pa se farbaju i to u crveno, ko na na šarenog petla....

I – seti' se ja.

Nije mi to, doduše, prva komšika, ali ume nekad da se svrati. I često nosi maramu, doduše, oko čelo uvezanu, s presni krompiri ispod, kaže zbog glavobolju, a kad joj poslužiš kafu, valjda joj se preko onog šećera preliva, kolko ga sipa. Nije mi žao, al sam se uvek pitala kako li joj muka nije od toliko slatko. Pravi ti ona neke meleme za ramatizu (joj, crna ja, pa od nje sam i kupila nešto za moji krivi prsti, gde li mi pamet bila), namešta stomaci, a priča se da i....da i rešava od nevolju devojke, a i žene, kojima deca već velička, kud će od puste bruke rađati, sa neko iskuvano vreteno.....Nema druge, mora biti ona. Ona i nijedna druga.

Odlučih ti ja, ima da skupim sve pare, samo još odakle li ću....Pa se seti’, ostala mi od očevine neka šuma, nisam htela da je se odreknem, a brat je već dugo merka i traži. Odmah ću ja kod njega, nije to daleko, da si to nabavim, a za ona jaja, slatko i pilići ću lako....

*********************

Sve ja to nabavi, ne pitaj sestro slatka kako....Najgore mi beše za pare, ne da brat više od dve iljade, prodadoh ti ja svi dukati, što ih doneso’ u miraz, pa trebali da ostanu na ćerku. Mislim se ja, bolje sada da joj glavu spasavam, možda joj miraz neće ni trebati, ako ova veštica nastavi sa te svoje čini i magiju....

Od svega mi najteže bilo da ovu, ovu što se navrzla na moju kuću, izbegnem....Počnem ti ja da zaključavam kapiju, reko mužu i ćeri da se pojavili lopovi u selo, kradu suvo meso iz pušnicu, prasići, sve što stignu....Pa, kad ONA lupa, ja kao nisam u kuću....Ne smem, koj ga zna šta sve može da uradi, sigurno i zna da sam negdi bila, čim je tako često ima kod men.

I tako ti ja, baš kako mi reče moja spasiteljka, odnesoh još 4 hiljade, zaklani i očišćeni pilići, slatko, ko na suncu da je pravljeno i nekako ona jaja, jedva ih sačuvah na rupavom putu, da se koje ne razbije, jer mi strogo pažnju skrenula da ih mora biti baš 50.

Dado’ ja to njoj, lepo me dočekala, što jest – jest. Nesam si čekala ni minut, odmah me propustiše onaj narod, koj da su znali da baš ja dolazim. Vidim ja, neka je koštalo i očevine i zlata, sve je vredelo, kad me tako poštuje i uvažava. Opet dobih vodicu, sada treba da je pijemo svi u kuću bar 5 ili 6 puta na dan, a ona će da počne da skida čini i tu gadnu vlašku magiju, onu što je samo najbolji mogu smaknuti. Jesam se u jednom trenutku pitala šta li će joj ta silna jaja, ali dobro, valjda to tako traži taj.....kako ti ono reče re....re...da, ritual borbe sa crnu magiju.

**********************

Popismo mi tu vodicu, a mene noći davi i davi, neće sanak na oči, nikako.....Ćera, još gora, sad već ni ne ćuti, nego se otvoreno svađa, ima ona, kaže, svoja prava, ja i’ napadam, a nemam si pravo na to. Kako nemam pravo, sunce ti dečije, pa ja sam ti dala sve što imaš, naučila te svemu što znaš, do tvojih 5 godina sat spavanja nisam sastavila ujednom! Koj drugi ima prava, nego ja?

A u onaj moj, sad se ne napiva više – sad samo doliva. Kako u kuću, tako dovati šta mu padne pod ruku, pa – udri. Ni ne kaže zašto. Čujem od drugih, prete mu otkazom, brige ga moru, pa na kog će drugog da se istresa, neg na men’, valjda on to tako umuje.

Ne vredi mi ništa ni vodica, ni to što se klonim, ko od kuge od ONE.....Još se sve nešto kezi kad me vidi, a oči joj urokljive, tek sada ja videh koliko....Gde li mi pamet beše, kad sam taku spodobu mogla da puštam u rođenu kuću, da sedi za mojim stolom i ja je još služim? Još kad sam pretresla celu kuću, pa našla neke isečene stare gume, neka stara jaja, mućkovi već postadoše i koješta još, videh ja šta mi je sve napravila.

I baš kad htedoh da ovu moju nađem, da je priupitam kad će da deluje ono što sam tako skupo platela, zove ti ona mene na telefon, kod komšiju, sad tek vidoh što je tolko navalila da sazna kako da me najde, ako pritreba......Kad me ču kako kukam, samo mi reče da dođem odmah, prvim aftobusom. I ponesem još 5 'iljada maraka, kaže, mlogo jaka magija, treba još noćima da se radi.

Uhhhh......Šta li ću sada?

Vidim i ja da se mora još nešto uraditi, ali gde da nađem toliko pare? Bubreg da prodam, možda bih samo za njega dobila toliko.

A da nešto moram raditi, moram, to bi i ludom bilo jasno. Ova moja ćer svako veče dolazi kasno, više ni ne pituje može li, samo ju nema. Da je tučem, tako veliku – niti mogu niti dolikuje, mada bih joj svu onu ofarbanu kosu počupala....A sa mužem, osim što sada i ja noćivam u štali par puta nedeljno, jer i mene pretuče, pa me onako, u spavaćici, istera iz kuću, pokrivam se s neki stari gunjevi  i kožusi, reči nemam. Samo vika i prebacuvanje, kako je „kurva rodila kurvu“. Došlo i do njega, u kafani sigurno, od dokonog i zloga sveta kako se ova naša dala u promet, pa se setio i nekih mojih kao kurvara, ljudi koje sam jedva u životu i videla, a kamoli bilo šta imala sa njima.

Od jedne mirne kuće, uvek tople i ušuškane, pakleni dvorovi.

Pa se onda setih jedne metalne kutije od keks, koju sam još odavno, kad sam došla u ovu ravnicu iz onih mojih šuma i brda, zakopala u zidu štale.....Tamo sam stavila nešto dukata, da se nađe za boles', za saranu, nešto zlatni’ đinđuva  za snaju, koju nikad neću ni imati, za ćer, za unuke.....Šta ću, imam samo to, od nasleđe mi ništa više nije ostalo. Pa si razmišljam, ako ovu moju zovem i kažem joj šta imam, možda neće da htedne, možda će bidne malo. Odlučih ja da krenem i odnesem joj što imam, pa.....šta bude.


*******************

Kad sam joj odnela tu kutiju, vrtela je glavom, ćutala, pripitkivala me zašto nesam donela još, pa onda slegnula ramenima, rekavši mi da to nije ni pola od onoga što treba, ali eto, zbog mene i moji', zadovoljiće se ona i sa ovo,  samo da  nam kuću spasi. Duševna žena,  znado ja to od sami počeci.

Nastaviće, sa još triput više snage, a ja moram biti spremna da me veštica i napadne, sada zna da joj udaramo po zle moći, neće više si bira s’ čim. Udariće, reče, na ono što mi je najmilije.

I još mi reče kako sam ja zaštićena, jer je ona bajala meni lično. Ali, ako ne dovedem muža i ćerku, za njih ne može nešto veliko učiniti. I vidi smrt na mom ramenu. Dakle, na meni je da ih ubedim, pa dođemo zajedno. To će me koštati još 5 hiljada, ali drugog rešenja nema.

Jednako bi bilo lako i da  popijem more. Čuj, dovesti njih....Pa, da znaju ono što sam ja uradela, mogla bih se samo vratiti u bratovu kuću, gde bih svima bila na teret. I opet ove moje ne bi spasila.

Ne pitaj me kako sam došla kući. Samo mi je pred očima bila ona žuta, grobljanska zemlja, kojom se rake nasipaju. Ništa si drugo videla nisam.

***********************

Sreća moja, pa na mene više nisu ni obraćali pažnju, osim što sam im trebala da ih na'ranim, ispeglam, operem..... Za njih više nisam postojala. K'o duh da sam, gledali su samo kroz men', onda kad su me uopšte i primećuvali.

Al', zato ja poče da si malo pogledujem okolo.....Kuća mi zapuštena, koj' da je niki nije očistio od prošlu slavu, mužu mi sve crveni pečati po lice, a sav izbečen od onu rakiju, što je ne ispušća, koj' dete cuclu. A ona moja....ubledela, podočnjaci do brade, al' mi došla sva neka okrugla, rekli bi ljudi da jede po celi dan, ne prestaje, nigde iz kuću da si iziđe, dan je ne vidi, sunce je ne ogreja... A znam da ništa u usta ne stavlja, još je čujem i da povraća, kad si istrči iz kuću, pa misli da ne primećujem one joj suzne oči, crvene, koj' da je u sunce gledala.

Saberem ti ja dva i dva.....Nisam ti ja išla na školu, četiri razreda – za žensko i poviše....Umem se potpišem, a da si čitam, baš i ne običavam, sitna ona slova, a malo i pozaboravila.....Ma, ni ne govorim ko u moj kraj, iskvarilo me ovo selo, sve si nešto otežu, dan beli omrknu, dok ne izgovore sve što imaju.

Tako ti je to, kad si odosmo otamo, gde smo se rodeli. Moji, u selo, nas pcuju što pobegosmo od muku i rad, svi si misleju kak' žanjemo pare na livadu i zavatamo  med iz bunar..... Ovi ovde me ni ič nesu prinesli, smeju se, kad govorim, koj' ona bradata žena iz cirkus, niki mi u kuću ne zalazi. A i ovi moj, da si nema drugari od rakiju, niki ga ne bi ni pogled'o. Sem ONE, mal' – mal', pa evo ju. I eto, šta nam napravi. Kad ne mož' na mene, nek mi bar zatruje kuću i ukućani.  



Svi me mrzu, znam ja to. I nemo' da mi odmakuješ s tu ruku! Nemam ja te škole k'o ti, al' si valjda i ja imam nešto u glavu, pa osetim.

To mi Bog narek'o – ni tam' ni vam'. Al', valjda se u to razumem, dovoljno sam ja toga prošla. Jeste, sestro, rođena mi ćer, napunila si sedamnaes' tek – pa trudna.

Nego, da ja nastavim i više da me ne prekidaš, 'el ti jasno?! Ja ti je pritisnem, to nju, ćer mi, a ona ne priznaje, pa ne priznaje. Ima si problema u školu, momak ju ostavio, zato si plače po celi dan i ne izlazi iz kuću. I povraća od moje kuvanje, mnogo masti stavljam, ko da nije izrasla velička od to, što joj ja spremah, još od kad sam je od sisu odbila. Ni da čuje. Koj' sa zidom da si raspravljam.

Pa još ni to ne beše dosta, nego ti dolazi ovaj moj, baca na sto neki papir, kaže da si dobio otkaz, pa neka ja vidim od čega će si živimo. Pomisli' na tren za oni dukati, što ih dadoh, al' prestadoh, bar da sam si više imala, možda nas sve ovo ne bi ni zadesi'.....Opcova mi sve živo i mrtvo, pa  ode kod komšiju, na pojilo. Sad si barem ima razlog što loče i ne prestaje.

Da mi nebo padnulo na glavu, ne bila jadnija. Vidim si ja, veštica ne prestaje, pomamila se.

******************

I, ne prođe ti dugo, baš si prebiram neki pasulj, da se nešto stavi u lonac, a on, sav užižen.....Kad, eto ti ove moje nesreće, mislela da sam u baštu, pa da si kradom u kuću uđe.

Leleeeee.......

Bela u lice, ko da je samo kredu jela, posrće, ni da je dve litre od rakiju ispila, crno joj pod očima, ko, da prostiš, živi leš. Reče kako joj se slošilo, pa je poslaše iz školu lekaru, ode ona da legne. I neka je ne diram, mora da odmiruje.

Može si ona da miruje, mislim se, al' zato ja ne mogu. Pustim ti ja nju, sve se nešto majem po kujnu, pristavila i onaj pasulj, pa raspremam....A u men' sve kuva.

Odem ti ja da ju obiđem, ona vrisnu da je ostavim, mora da spava, evo, baš je probudih.....A oči joj ko dva bunara crna bez dno,  još mi belja, neg' što beše, kad je ugledah ono pre.

Pustim ju, šta ću. Možda treba si odspava, možda je pritislo, šta ti ja znam. I ostavih je, nek se odmori......E, sestro, kud mi Bog ne reče da ju ranije obiđem..... Jer, kad uđoh ponovo, a sunce si već zalazi, ona sva gori, a ispod nje krv lije, ko svinjče, da prostiš, zaklano.  Ono moje, ono što od mene otpalo, moje meso, moja krv, na moje oči umire, već joj oči prevrnute, ni ne vidi me.

Odjurim si ja do komšiju, dao mu sin svoj auto, pa ga kumim i molim da je odvezemo u bolnicu, glavu detetu da spasavam. Što jes' – jes', ne reče si čovek ni reč, valjda vide da ne znam ni šta govorim, osim što lelečem i kukam za dete si,  pa krenu da istera kola iz avliju,  a ja da ju zamotam dobro, da mu ne iskrvavi sedaljke, on će je smesti.

Zamota ti ja nju u čaršavi, pa u ćebe, svečano, ono Vu...Vu...kako li beše...da, imaš pravo, Vuteks iz Vukovar, što sam si samo za gosti čuvala.  Neje vredelo, krv li lije, pa lije, krv one, koju sam s muku iznela i podigla, krv  mojega mesa, ko da iz men' ističe.

Dok se vozesmo u bolnicu, ja sa njom ozadi,  glava joj u mom krilu, dođe ti ona malo na sebe. I nekako, sve reč po reč iz nje izvlačim, priznade mi da je ostala u drugo stanje, nije smela da nam kaže, para za doktori neje imala, pak si ode kod ONU, da joj to sredi.

E, svetiteljko moja, jeste ju veštica sredila, ko mene da je kasapila. A toj je i 'tela, nema niki da me ubedi kako neje tako.

I dovedosmo mi nju, već se ućutala, nit’ zbori nit’ romori, vidim, dete mi umire. Zna to majka, uvek zna…. Unesmo je  unutra, pa je odmah odvedoše, čim je videli, sa sve onu krv, a ja ostadoh s oni narod, sav izbubecan, biće od kafanu, i izlomljen, svak' si ječi i jauče, samo ja, ko kamen, ćutim, gledam u ona vrata, što je provezoše na nosila kroz nji. Jedva si ubedi' komšiju da ode u svoju kuću, ja će čekam, pa šta mi bidne.

Ni ne znam da l' prođe sat, dva ili tri, kad evo ti ga neki doktor, ulazi među nas. Sestrica, neka nalarfana, prstom mu pokaza na men', on me pozove iza ona staklena vrata, pa me napade.

Joj, odavno me prošla mlados', al' me tako još niki ne izrezili’, ko on! Pcuje mi mater nepismenu, gejačku, kad sam pored ovu medecinu i doktori rođeno dete poslala kod mesari, probijena joj materica, moraće da je vade, nikada poroda neće imati.....I neka se molim svakom svecu koga znam, da joj glavu sačuvaju, jer je mlogo krvi izgubila, ako jutro dočeka, biće na dobro. Inače.....crninu da spremam. I da si idem kući, će mi jave.

Ne kažem da sam mutava, imam si jezika, ali tad ne mogo' da prozborim, ko da mi jezik od kamen’....od jada, od muke, od strave.

Poteraše me, a ja se ne dadoh, neg' odo kod nekog u uniformu.....da, portir....Tutnem ti ja koju šušku kroz ono stakleno prozorče, ono maleno, da me pusti na neke stolice, da si pričekam jutro. Ne reče mi ni reč, sam' okrenu glavu, pa, k'o velim, to mu znači da može. I sedim si ja, a pred oči mi slike moje ćere, još kad sam je rodila, pa dok je držah na svoje grudi.....i kad je s nogicu na zemlju stala, pa njen smej, ko srebrna zvonca da si zvekeću. I to moje rođeno, jedino što imam, to treba da umrede zbog vešticu?!

Slušaj, nemo' da mi držiš vakelu! Ti si veruj u šta 'oćeš, to je tvoja stvar, al', nek ti na pamet ne padne da me tu ubeđuješ kako veštice ne postoju! Ja joj videla one urokljive oči, videla joj nešto crno na rame, crno ti zlo iz nje izbiva, ma, nema koj' će me prevrne u pamet, kako ne znam šta je na stvar. I nemoj da mi kolačiš s te oči, odma' si tražim drugog 'dvokata.

Dobro, znači mogu da nastavim? Ti si pripazi, kratki mi živci, više da me ne prekidaš, si me razumela?!

Dočeka ti ja sivu zoru, jedva se po koji trun svetla probija kroz oni mrak. Ponovo ti odoh kod doktora.

On si briše čelo, valjda tek seo, pije kafu što mu skuvala ona vrtiguza, ona sestrica namazana.....Zausti doktor nešto, vidim ja, 'oće da me otera, pa, ipak se predomisli.

„Slušaj me sada dobro! Evo, upravo sam završio operaciju, imao sam nažalost pravo, morali smo joj izvaditi matericu. Dakle, pozdravi se sa unucima, neće  dece nikada moći da ima. Ali, preživeće valjda, dali smo joj krvi i krvi, probudiće se, bude li sreće, negde popodne. Nego, blago meni, idi ti kući, pa doći negde predveče da ju vidiš. Hajde, idi sada, da te ne vidim. A za ne daj Bože…...zvaćemo te i pre!“ I još mi reče da toj, što je iskasapi, treba da ju prijavim u sud, da ne ubije još neku nesrećnicu, nego da dobije ono što pripada za kasapanje.

E, mislim se ja, dok mi pred oči sve crno, ko strava salivena,  nema ja da idem kod niki', jok. Ja ću joj presudim, da više bela dana ne vidi, ni noći da zanoći! Ja će joj budem i policajac i sudija, ne treba joj gore od men'!

*********************

Sad da me pitaš kako stigo’ u kuću, ne znaem….Ni ič se ne sećam. Sam’ mi pred oči crno, ono što OVOJ čuči na rame i crveno, krv od mog deteta, pod nokti mi i na aljinu.

Dojdem ti ja, a zidovi me pojedoše, ‘manjuju se, da me udave. I tišina, zvoni, kak’ crkvena zvona na veliki svetac. Šta ću sa sebe, rešim da odem u baštu, nešto da čeprkam, da mi se razgrne onaj crveni mrak, da si udahnem vetra, možda mi onaj smrad od mokru zemlju iz raku izađe iz nos’.

I krenem ti ja da stavljam oni štapovi, ovi ovden kažu pritke, na pasulj, da si raste oko nji’. K’o velim, ako nešto budem radela, bar nema da mislim. I tako, ja ti to pobadam, kad vide, dolazi neko žensko u baštu. Gledam, a na oči ne verujem – ONA.

Držim ti ja tako onaj kolac, nije neki krupan, al’ dugačak, dok ju gledam kako prilazi. Koj’ da se pre sat rastadosmo, uzne si pituje kako mi je kćer. Čula, reče, da je u bolnicu, pa se eto zabrinula, mlado dete, to je za igranku, za vašar, a ne za doktori I lekovi. I sve se smejulji….ma, kezi, vido joj ja oni zubi, svi neki ušiljeni, a oči ki žeravice, sjakte ko vatre paklene, ne skida i’ s men’.

ONA se smejulji, sve cvrkuće, usitnila, umrede od silnu brigu, a vidim si ja, došla da proveri i čuje ono, što mi napravila, da se naslađuje s moju muku. I tuj ti mene padne mrak na oči. Oni crveni mrak, što nikako da mi ne ide od men’, prekri me celu, kolku me vidiš.



Zamanu’ ja s oni kolac, pa po nju. Jednom, pa opet, pa opet…..Valjda se samo prisećam da je pala na zemlju, onu što ju spremala za moju ćer, i crvenu krv, kako joj lije niz glavu……I neka vriska, biće da je od NJU.

I ja ti tres,  pa tres, nit’ gledam di udaram, ni kol’ko. Jedan kolac puče, uze si ja drugi, pa opet. Za sve da ju vratim – i za dete mi, za ono što popusti u škole, što krenu s momci  ki’  grlom u jagode….I za muža mi, za one batine, što ih se nadobija’ više neg leba što pojedo’……za sve što mi veštica napravi, za svi uroci što mi baci kuću, iz obes’ i zlo.

Ponavljam ti, ja se ič ne prisećam. Kazujem ti ono što i ja saznado’, posle.

Valjda ju neki čuli, pa doletoše, jedva mi oteše oni kolac, s muku me odvukli od nju…..A men’…… sve neka mi magla na glavu……I ‘itna pomoć i milicija, i sud…..i to mi u crno smotano, kak’ da mi noć ne prestaje i dan ne svanjiva. Barem da je utepa, nego ti ONA samo izlomljena, lomili je svi tutumraci, što i’ mi i’ navrze na kuću.

A kad reko’ da je to sve zbog VEŠTICU…….nema ti, sestro, koj se nije davija od smej…..Kak’e veštice, kazuju mi, biće ja luda, pa si umislila…..Ha! Ko da se svi bunike i ludi’ gljiva najedoše, prave me vrljivom, gleduju me, koj, da prostiš, da imam dve glave s rogovi.

Otkako sam ti ovden, nema mi niki da dođe, ni muž ni ćer. Il’ me pituju doktori, sve i’ interesuje, valda i mleko, što ga posisa od majku,  beče se u men’, sve neke ‘artije mi davaju da gledam, da crtam…..a kad si počnem s priču o vešticu, skupe se, da prostiš, koj’ da se nešto džabe deli, pa još i mlati po glavu, koj’ neće da si uzne.  I kikoću, potprđuju, udaviše se od smej’…. Ne vredi, kolko god da i’ kazujem, valda bi me i ova stolica pre slušala, neg’  oni.

I još ONA ostade živa, pa mi ti sad reci kako su to čista posla, čuva nju onaj repati, što se od nju ne obiva…...Džabe mi behu oni izlomljeni ko….ko…ajde, nek ti bidne, kočići. Toj’ mi najžalije što je ne utepa.

********************
Eto, toj ti bi tako.

Šta reče?! Ja da kazujem ono što mi TI dozvoliš? Da kazujem o moju spasiteljku, šta mi radela, kako mi  pomogla, šta joj sve dado’? Nije pomogla, ti kažeš? Ma, koj si bre ti, da me učiš, nesam ti ja luda, ni dete, pa da si govorim sam’ ono, što mi TI dozvoliš.

Ti da me učiš, da mi propiraš glavu da veštice ne postoju? Odaklen pa TI to da znaš, kad si ne gledaš, kod zdrave ti oči. Eeee……..Bolje ti da odeš kod moju spasiteljku, neg’ što mi tu koješta laprdaš! Šta si se navrzla na men’, NEĆU da kažem koja je i gde si živi, šta koga briga za nju….Još i nju da zatvore, ki živinče, ‘vako ko men’, a spasila mi dete i kuću!

Čekaj, stani, kud si krenula?! Koj si ti, pa da mi rečeš da nećeš me braniš?! Ima tu da sediš, da ostaneš……ma, ti, stražar, ne daj ju da ide, ne otvaraj ta vrata, zaustavi  ju, nema ona nigde si pobegne! Ima da ostane i da radi što ju ja narekoh!

Neka, neka, idi kad si navalela! Ima veštice i TEBE da skembaju, život ti prevrnu, ko i u men’……A i to ti crno na rame što si čuči, nemo’ se praviš kako ga ne vidiš, mlogo mi sumljivo,  možda si i TI od nji’ovu sortu?! Sad je  men’ jasno što moju spasiteljku reziliš i pljuješ, bojiš se ti od nju, vidim ja! Ima ona i tebe glave da dođe, ič ne brini!

**********************

ZAKLJUČAK TIMA VEŠTAKA FORENZIČKIH NEUROPSIHIJATARA

“Nakon četvoronedeljnog stacionarnog posmatranja, intervjua i testova, kod okrivljene je konstatovano stanje AKUTNE PARANOIDNE SHIZOFRENIJE COMPLEX, sa tri vodeća sindroma:

-        -  Paranoidnim idejama;
-         - Neprekidnom anksioznošću;
-         - Imperativnim halucinacijama;

Nemoguće je utvrditi koji je od ovih sindroma bio dominantan u trenutku izvršenja nasilnog krivičnog dela, koji je namere okrivljene usmeravao ka nasilnom oduzimanju života oštećenoj, sa izrazitim homicidalnim ponašanjem, budući da isti nisu delovali izolovano, već kombinovano, a u stanju akutnog pogoršanja primarnog obolenja.

Evidentno je prisustvo kulturno-etničkih faktora i verovanja, međutim, obzirom da su ovi faktori imali samo patoplastičnu podlogu, tim veštaka je zaključio da su isti samo uobličili sumanute ideje, uz prisutnu izuzetno visoku meru sugestibilnosti, konstatovane kod okrivljene, u konačan ishod.

DAKLE, U TRENUTKU IZVRŠENJA DELA, OKRIVLJENA JE BILA POTPUNO NEURAČUNLJIVA.

Okrivljena je, prema iskazanom i lično potvrđenom višegodišnjem ponašanju, načinu izvršenja dela i njegovim posledicama, opasna po sebe  i  okolinu, te iz svih pobrojanih razloga, tim veštaka smatra apsolutno nužnim i opravdanim hospitalizaciju okrivljene na neodređeno vreme u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa, uz obaveznu medikamentoznu terapiju, obzirom da svaka druga vrsta tretmana može samo privremeno redukovati izražene simptome, uz potpuno neizvesno nastupanje akutnog stanja, sa izrazitim nasilnim tendencijama.

          *********************************************************

 
Sve fotografije dodate sa GOOGLE pretraživača