23. август 2015.

KATARZA U 11 SLIKA







Fotografija preneta sa GOOGLE pretraživača


Napisala sam za ovo, ne baš malo godina, dosta, ali nikada nisam volela da pišem o sebi. Izbegavala sam to kao kugu. Ipak, reč je reč, pa, teška srca ispunjavam svoju obavezu, a sve ovo me jako podseća na moju prvu saobraćajku, kada je moj auto u lančanom sudaru, tresnuo teški kamion – cisterna, gde sam zadobila više posekotina na glavi i težak potres mozga. Kada je trebalo da idem na prvo previjanje, znala sam da, ako tada ne budem sela za volan i otišla u Dom zdravlja, neću više nikad moći. Slično se osećam i sada – kao da, ako ne napišem ovo, nikada više neću sesti za tastaturu.

Pa, da vidimo....

Mislim da nema osobe, koja nikad nije rekla – da su mi one godine, a ova pamet. Ili da je onaj ko to tvrdi, narcis, opterećen osećajem svoje sopstvene apsolutne nepogrešivosti i kompleksom boga.

Postoji samo jedna stvar, koju bih uradila drugačija, da mi neko pruži mogućnost da vratim sat unazad – završila bih takođe fakultet, rodila troje dece i život provela kao majka i supruga. Deci treba majka, tokom celog života, makar imali i 70 godina....Odrastu sigurniji u sebe, imaju mnogo jači osećaj pripadnosti porodici i , čini mi se, mnogo su bolji roditelji. Ne postoji za ženu veći i važniji zadatak, nego da podigne i formira dobar naraštaj.

Nemam običaj da kukam, kada je moj lični život u pitanju, jer – ne vredi. Ono što imam, imam, ono što nemam, nikada neću ni imati. Samo mogu konstatovati da mi je ova zemlja uskratila mesto u pravosuđu, za koje smatram da posedujem i znanje i iskustvo i sklonosti. Napisala sam u svom romanu da je mesto u sudstvu (dakle i tužilaštvu) kao loš gen – može se naslediti, dobiti prema znanju – nikada. Izuzev, ako ti Bog nije ujak. Zato nam je pravosuđe takvo kakvo jeste – očajno, sirovo nekompetentno i korumpirano, jer su kriterijumi sasvim suprotni od sposobnosti i pokazanog umeća.

Ovo je moja zemlja, volim je, kao problematično dete, koje pravi probleme, ti to znaš, a opet se obraduješ kad ti se osmehne. Ali, ne bih dočekala kraj ovde....Nikako....Zadržala bih manji stan, da mogu doći i obići prijatelje, a trajno se nastanila u toplijoj i ujednačenijoj klimi, negde blizu mora ili čak na samoj obali. Imala sam prilike da odem ranije, ali nikada nisam požalila. Tada mi je itekako značilo da se ne moram boriti 5 godina, da se moj komšija, koji me gleda kao biće niže vrednosti, udostoji da se osmehne, kada mi se javi na ulici.

Da mogu da biram, mislim da sebe nikad ne bih odabrala za najboljeg prijatelja. Možda sam previše – isključiva, ne znam...Ali, nikada nisam pristajala na trule kompromise, zbog boljeg statusa, više novca, boljeg radnog mesta, privilegija, nikada ne kimajući glavom i odobravajući ono što nisam mogla prihvatiti. Nemam stomak za to, a i kičma mi je u vratnom delu nešto problematična – kimam glavom samo kada smatram da treba.

Teško mogu izdvojiti JEDNU odluku, zbog koje se najviše kajem. Iskustvo me nateralo da shvatim da, kako god da postupim, jedno mi kajanje ne gine. Nema crnog i belog – sve su različite varijante sive. Uostalom i crna ima 287 nijansi....

Zato sam ubeđena da je naš život unapred predodređen, da je naša sudbina utipkana u neki nadrealni sudbinski DNK kod, kao što ni svoj sopstveni, onaj merljivi DNK ne možemo menjati. Možemo korigovati neke stvari u svom životu, ali, drastično ih menjati – teško, za mene nemoguće. Dakle, priznajem da sam iskustveni fatalista. Neko, ko je utipkavao naš sudbinski DNK kod, odredio je sve.

Zato verujem.....verujem da nešto postoji, teorija kreacionizma je, po mojim uverenjima, ono što jedino može objasniti stvaranje čoveka. Davno sam napustila verovanje u evoluciju. E, sad, kako se to nešto zove, ne znam, ne mogu definisati...I da, to zaista jeste sastavni deo moje ličnosti.

Pored svega što me je šibalo tokom života, zaista volim ljude. Spremna sam da pomognem uvek, trudim se da svoja (ne)raspoloženja prikrijem, čak i ako je neko direktno uzrokovao takvo stanje.  Zato se javljam svim komšijama u mojoj zgradi, znam ih po viđenju, trudim se da kažem nešto lepo, da ih oraspoložim i uvek se osmehnem pri pozdravljanju. Sa nekima od njih sam dobar prijatelj i čvrsto verujem da je važnije imati dobrog komšiju, nego dobrog rođaka. Komšija je uvek tu, rođak – uglavnom, kada njemu odgovara.

Umreću kao optimista, verujući da dobro u ljudima može prevladati uz malo, jako malo truda i napora.

Pre nedelju dana, dok su još bile one stravične vrućine, kod moje zgrade se nešto, po ko zna koji put, raskopavalo. Kada sam izašla na + 40, samo što nisam pala od šoka.  I gledam te ljude, koji moraju da rade u nedelju, u radnim odelima, debelim, onim masivnim cipelama, praznog pogleda, bezizraznih lica....Kupila sam hleb i otišla u prodavnicu, iz frižidera uzela i platila par flaša mineralne vode i odnela im, govoreći kako verujem da neće škoditi. I sada me prže ti pogledi neme zahvalnosti, šoka i neverice, što ih se neko setio. Zar smo tako postali sebični, da nas sitan gest dobrote iznenadi i začudi?

Umreću, svesna da sam težak ceh platila, koji ja sigurno nisam napravila. Možda nisam pomogla svima, kojima sam mogla, ali nikome svesno nisam želela zlo i ni o koga se tako teško nisam ogrešila, da bih plaćala tako krvavo, kako to činim. Mogu da živim sa tim samo verujući da iskajavam tuđi greh, iz ko zna koje generacije pre mene, jer, gledajući život oko sebe, nisam primetila pravo i iskreno kajanje kod onih koji su posegnuli za tuđim životom, doveli nekoga do egzistencijalnog kraha, ostavljajući ga bez ičega, bez onoga što je godinama pošteno sticao. Samo, za ovoliko godina koliko sam nanizala, i kod takvih ljudi su uvek ceh plaćali njihovi, oni koji nisu skrivili. Pravi krivci su se uvek ili prečesto izvukli.

To to bilo to. Uh.....



Нема коментара:

Постави коментар