Oduzimanje. Još jedno.....

Pomerili su nam sat.

Poput one izanđale filozofske dileme – da li je čaša dopola puna, ili je dopola prazna – nešto baš i ne mogu da prihvatim kako smo dobili još 1 sat.

Ma, koje smo bre crno dobili i šta se to tako pametno time postiglo – spavamo sat manje, najmanje mesec dana nam treba da se opasuljimo od (opet) mraka, kada ustajemo i večeri, koje nikada da iscure, nešto nam ne štima, sve dok ne ukapiramo da svačiji biološki sat kaže lepo da sada ne može biti 9 sati uveče, zar sa kokoškama da idemo na spavanje?

Najviše povreda na radu (75%) dešava se u prva dva sata posla. To za one srećnike, koji još imaju posao. A ako za to još dobijaju i platu, bar jednom u 2 i po meseca, nebo je vrh njihovoj sreći. Sada, ovako mamurni i inače sluđeni, imamo daleko više šanse da se krljamo u saobraćaju, saplićemo o nezakrpljene rupe na kolovozu (nema para u budžetu, a i pazi gde hodaš), režimo još više jedni na druge u gradskom autobusu, na miru se seckamo, lomimo ruke i noge....

 Ne beri brige burazeru, hitna besprekorno funkcioniše, posle 6 sati čekanja ćeš doći na red, ali je važno da zgrada svetski izgleda, nema veze što su puni podrumi opreme, za koju smo ljuljnuli nezamislivo velike pare (moj bože, ala je tu neko morao lapiti proviziju), a sada se ne može koristiti....Nema obučenog osoblja za to, nema ljudi koji znaju da očitavaju rezultate....Koliko se ja ono sećam, kada kupuješ opremu, uz nju je obavezno išla i edukacija, ali, to je doba kada se išlo na optuženičku klupu zbog mokre fosne koju pokupiš na sa davno napuštenog gradilišta zgrade, useljene već 3 godine, ali nema koga da sredi prilaz, odnese još kako tako upotrebljivi materijal, pa srećni stanari uredno gacaju kroz izlomljene cigle, lome se na isečene delove neupotrebljene armature, pokušavaju da eskiviraju pesak koji niko neće da skloni. Sada lepo kupiš opremu, naravno naštimaš tender, ako hoćeš da budeš baš jako veliki legalista, pokupiš kajmak negde na ostrvima....I divota jedna, živela Evropa koja nema alternativu. I demokratija. Svako može da radi šta hoće.

Da se ja ipak vratim na oduzimanje.

Dosta mi je da mi svakog dana neko ponešto otkine, muka mi je od glodara, sve ih je više i više, umnožavaju se geometrijsko geometrijskom progresijom.

Kada sam bila mala, nisam mogla da se igram sa mojom lutkom Katarinom. Isprljaću joj haljinu i pokvariti kosu.

Onda smo morali da pišemo badrljcima kreda, jer, znate li vi deco koliko para škola daje na potrošni materijal, piši dok ne odereš jagodice prstiju.

Onda smo se (da, da, još uvek ima nas koji pamtimo ta srećna vremena) pozapošljavali, otkrili firmina odmarališta, ali su nam uvek skidali od plate, jer, treba para za investicije, kako bi nam bilo još bolje. Pa, kada su te iste firme riknule, doživele tzv. privatizaciju, u prevodu prodate za tepsiju ribe, odoše i odmarališta. Sada plaćaj 3 evra za kilogram grožđa u Crnoj Gori, ako uopšte i stigneš do nje, iste te Crne Gore za koju su nam godinama i godinama odbijali po jednu dnevnicu „za obnovu od posledica zemljotresa“. Baš su nam lepo vratili, polomili su noge da među prvima priznaju Kosovo i bez stida i griže savesti zabili nam nož u leđa. Ali, zato ne napuštaju rukovodeća mesta u ludoj Srbiji, pa još se bune kako su im ugrožena ljudska prava (šta li rade gospođe Liht i Biserko kada ih je snašla tako teška nevolja), pa im luda Srbija ne priznaje pravo na upotrebu crnogorskog jezika i slova „ŠJ“, malo li je bilo što su podobijali kuće i zemlju.

Opet se ja pogubih i odoh u stranuuuuuuuu....

Elem, da ne spominjem infaciju, kada, ako ne podigneš platu u petak, u ponedeljak više ne možeš kupiti ni zrnce šibice za one papirčine, koje ti isplate. Sve devizne rezerve polapane, fondovi potrošeni, penzije se isplaćuju iz budžeta, bolje rečeno, naplaćenih kazni.

Kada nas je bombardovao Milosrdni anđeo, a sada Bler mrtav ladan savetuje još ladnijeg Vučića, za, mogu misliti koliku, tešku kintu, dobili smo osiromašeni uranijum i oduzeli su nam san. Bojim se grmljavine, tresem se dok ne skontam da to nisu bombe, već gromovi.

Uzeli su nam kako-tako pristojnu lekarsku zaštitu. Bilo kakav specijalistički pregled mogu zakazati za septembar 2016,godina, ako dotle preživim. Naravno, usput još moram da trpim kvalifikacije kako se ponašam kao poslednja prostakuša jer ne idem redovno na preglede dojke i na ginekološke preglede. Pa, kada bre, neću ni dočekati tu 2016.godinu, sahraniće me odavno pre toga. Naravno, moj je problem što sam stipsa, pa ne ulazim u paukovu mrežu privatnih ordinacija, jer smatram da sam godinama odvajala za zdravstvo i to ne male pare, pa zašto bih onda sada plaćala. Gde su isparile moji krvavo plaćeni doprinosi za zdravstvo?

Oduzimaju mi samopoštovanje i dostojanstvo u šalter salama, gde se obavezno moram sagnuti, da bih kroz onu rupu saopštila sluđenoj službenici, koja samo vrti po glavi kada će se naći na spisku za otkaz, a onda dobila odgovor da mi još samo treba DNK strinine kume komšije  iz stana broj...u prizemlju moje zgrade.

Uvredljivo me zagluplljuju reklamama koje hvale neviđeno niske kamate, sa sloganima „ako ne možeš reći ne, zašto da ne“, a to zato da bi se detetu kupile igračke i krevet, šamponima koji svi redom daju volumen i sjaj,  devojčicama koje reklamiraju kreme protiv bora....

Premijer mi uzima mesto u frižideru, jer svaki put kada uključim vesti, on iskače iz njega. Četiri puta, pet puta, nema veze koliko, u sve se razume i sve zna, spasava bebe i miluje malu dečicu, obećavajući neprekidno berićetna vremena 2022.godine. Toliko nam otprilike treba da bi prestali da gledamo po radnjama šta je na akciji.

Mogla bih ovako do prekosutra.....A i onda ne bih sve rekla!

Dakle, u pametnoj Evropi, koja nema alternativu, neko se setio da bi radni učinak bio mnogo bolji, kada bi se taj je...eni sat pomerio. I, kao po komandi, svi su to prihvatili, ne sećam da sam pročitala i jedno protivljenje, bar jedan negativan komentar.

A onda, pre nekoliko godina, Rusi rekoše – odabi – i više ne premeštaju sat. Niti ga vraćaju, niti ga pomeraju unapred.

Pametan narod, nema šta!