Formula za IMATI

                                                  www.rts.rs Zlatnici u tvrđavi Arsuf

„U osnovi svakog velikog bogatstva krije se zločin.“ Onore de Balzak

Potpuno se slažem sa Vama, uvaženi Monsieur, ali bih ipak dodala da ste do ovog mudrog zaključka došli pre nekih 150 godina, a da se pritom niste izjašnjavali šta je sa OBIČNIM bogatstvima, dakle ne onim VELIKIM, bar to nisam nigde uspela naći.

Uostalom, u Vaše vreme za to nije ni bilo potrebe. Znalo se da je svaki dobrostojeći čovek, a o toj kategoriji imovine će ovde biti reč, svoje imanje stekao radom i štednjom, nekada uobičajenom, tzv. „pažnjom dobrog domaćina“, a nekada i džimrijanjem na svakoj pari, kao što je to onako uspešnio radio otac Evgenije Grande, u čijoj se kući brojala maltene i svaka utrošena mrvica hleba. DAKLE, ZAKIDANJEM, ALI UVEK SEBI I SVOJIMA.

Ne bih, zato, ovom prilikom razglabala o tzv. velikim bogatstvima, koji mogu obezbediti život sa privatnim mlaznjakom, kućom pored Harrod’s-a ili u Belgraviji, jahtom od 50 metara, impresionistima na zidovima palata, koje uglavnom same tavore na Barbadosu ili nekoj sličnoj elitnoj nedođiji, draguljima od 100-inak i više karata, Rols-rojsevima ili Lambordžinijima, rađenim po narudžbi; ne, ovog puta neću o tome.

I zaobići ću, ovog puta, naše macane, koji žive sličnim životom i koji, osim Novaka Đokovića  (lično mu želim 5 puta još onoga što je zaradio svojim talentom, radom, odricanjima i svojim velikim srcem) i možda još par sportista, što krckaju svojim trudom i darom stečene parice, dakle, ponavljam, one koji ne bi preživeli ni odgovor na pitanje – ODAKLE TI, a kamoli neku rigorozniju kontrolu, one koji su se prišljamčili svakoj vlasti od Miloševića do danas, pa lepo uzimaju sa velike gomile i velikih poslova, koliko im treba, a treba im dosta.....Ne bih ovog puta ni o njima.

Pričaću malo o ljudima, koji su u „svom selu ipak postali proroci“, hoću reći, o ljudima koji su se izdvojili visokim standardom iznad svoje gladne, jadne, opljačkane , osiromašene i opustošene sredine. Oni nemaju privatne avione, ponekad ih iznajmljuju, ako baš hoće da se pokažu, ali zato bar dva do tri puta godišnje skoknu do Sejšela, Festivala u Riju, često i do rasprodaja u Njujorku, voze dobre džipove, možda ne baš „ispod čekića“, ali stare najviše 2 godine, vode računa o lovi, pa se im odeća, tašne i obuća nikad nisu „fejk“, već uvek original, grade dobre kuće sa obaveznim bazenima sa sumnjivom vodom, jer čistač bazena košta, nije to mali izdatak burazeru, decu školuju napolju, kako bi naslednici preuzeli dobru firmu i pretvorili je u pravu imperiju, a pored svojih žena, ako ih već nisu zamenili za mlađi model, redovni su posetioci klinika za plastičnu hirurgiju, gde su im najveći zahvat silikoni kojekud, a najčešće botoks u bore.

Dakle, da ne dužim, ta ciljna grupa, koja se baš ne može previše razbacivati, ali da ima – ima, koja nikada neće zagaziti u onaj najkrupniji kriminal, dakle ni rigorozniji udar zakona, njihovo poslovanje se više može uporediti sa aktivnostima krupnijih glodara; ti kupci svih onih krpica, tašni i ostalih sitnarija, što se ponosno kočopere u našim izlozima, od kojih ni jedna ne košta manje od 200, a često i mnoooogo više evrića, ima par osnovnih preduslova:

-         stomak od armiranog betona, tako da sve mogu svariti;

-         etičnost i empatiju nešto manju nego kod kišne gliste i

-         izrazito selektivno pamčenje, pogotovo kada su u pitanju njihovi poverioci,

Nisu to baš jedine osobine ima ih još, ali bih recimo ove izdvojila kao najdominantnije.

No.1

Odrastao je u nekoj selendri, u blizini Novog Sada, u srednje stojećoj porodici poljoprivrednika – nekoliko jutara zemlje u vlasništvu, otprilike toliko se uzimalo i u arendu, u dvorištu stoke i živine, već dobro zarđali traktor, koji je odavno video svoje bolje dane, ima dovoljno za udobno življenje, nema za presipanje. Sestra se udala, brat odlučio da ode u ženinu kuću, ali on....nije zadovoljan. Njiva mu ne prija, traktor se kvari svaki čas, ili peče sunce da ti mozak proključa ili se od hladnog vetra koče prsti i u rukavicama. Godine – sam početak 90-ih, kada su svi, osim moje babe Stoje i komšinice Spasenije pootvarali privatne firme. Reši i on da se upusti u biznis, ako može pola sela, može i on. Ali, dok su ostali trgovali, po pricipu ja tebi konzerve – ti meni šrafove i tako u beskraj, shvati on da je u hrani i piću zarada, bez toga se ne može i to svima treba. Ali, za to treba osnivački kapital, koga on, naravno,  nema. Babi na pamet ne pada da prodaje zemlju niti bilo šta iz kuće, dakle – ostaju pozajmice. Još su Jezda i Dafina crnčili svaki dan od 7 – 3, kad je on otkrio tu mudrost – znaš ko ima legovanih para, obećaj veliku kamatu, npr. 10% mesečno, skupi takvih 10-ak i udri.....

Osmišljeno – učinjeno! Već posle mesec dana počeo skucao je dobru gomilu keša, uzeo nekoliko lokala u zakup u gradu i ....krenuo. Radno vreme i po celu noć, asortiman jednostavan – hrana i ponajviše piće, gomila dece, koja su u redu čekala da se zaposle i .....udri do zore.

Pozajmice je prve godine redovno servisirao, hoću reći, isplaćivao kamate. Poverioci prezadovoljni, ušteđevina stoji netaknuta, kamatica kaplje, navalili i novi, nude, insistiraju, prodali otkupljene društvene stanove, pa  svi rešili da se bace u biznis, ma sve divno i krasno....Radnici se isto nisu žalili, radilo se mnogo, ali su plate bile redovne, ako baš i nisu bile neke...Tu negde, oko minimalca, ali biće bolje, nema veze...I jesu svi na probnom radu, onda kada nema obaveze ni prijave ni plaćanja, ali mora se svako pokazati, pa ko ostane... Fiskalnih kasa nema, u banku predaje onoliko pazara koliko mu se učini da treba i svi zadovoljni...

Šibnuše nam ničim izazvane sankcije, pa se i uslovi poslovanja malo zakomplikovali.

Prvo su stradali poverioci....Kamate se prepolovile, a onda potpuno izostale. A, kada su tražili glavnicu, cvrc! Nema....Čekaj da prikupim, evo 5 šlepera mi stoje na Horgošu, Rači, ko zna gde sve ne....Oni naivni, koji su još verovali u sudove tužili, pa tek imali prilike da se lično uvere u sve lepote našeg dičnog pravosuđa, gde jedino sudija ne odgovara ni za šta.  Može da se samo ne pojavi na raspravi.....loše vreme napolju, hladno, kiša, mnogo nesvršenih poslova.....o opravdanju, zvanom lekarsko uverenje, ni govora. Pa, svaka parnica se odlaže za po tri-četiri meseca, a još kad izostane ili se promeni sudija.....Leleee.... Pet godina sudiš se u prvom stepenu za rođene pare, a presudu nikad dočekati.

Istovremeno, kad nisu hteli da ih prime kod lekara, ustanove radnici da ne samo da nisu plaćeni doprinosi, nisu ni prijavljeni...Ni jednog jedinog dana. Dakle, radili godinama i subotom i nedeljom, praznici za njih nisu postojali, a od radnog staža i makar zdravstvenog osiguranja ništa..... NIENTE.... Duplo golo....U inspekciji im sležu ramenima, tobož, ima dosta prijava, eto, samo što nisu procesuirane, a svaki žalitelj-nesrećnik vidi da je tu sitna kinta odigrala ulogu. Da tuže – nemaju para za takse, nemaju svedoka, osim rodbine, da su ikad tamo radili, a oni koji imaju sreće da su još zaposleni ne smeju progovoriti ni slovca...Inače i njih čeka šut-karta.

Ne plaća ni dobavljače....Bi, u majku se kune, ali nema, visoki troškovi, nema se, platiće čim uzmogne, uglavnom na svetog nikad. Jedino, ako hoće, ima nešto za kompezaciju, npr. šrafovi za traktore, amortizeri za teške kamione, ekserčići za umetničke slike, sa sve onim delom za kačenje....Prvo se nesrećnici  bune, a onda bude daj šta daš, reši se DPO nekom idiotskom kompenzacijom. On – opet prezadovoljan...Još jedan rešen problem, a što je nekog nesrećnika, čiju je robu u zlatu prodao nekoj društvenoj firmi (tada su još i postojale), pa onda plati za 6 meseci, kada se vrednost ne može ni iskazati, doveo u bankrot, nema veze. Jak je taj, podneće on to. Šta, obesio se? Auuu, ala je imao slabe živce, nije biznis ni bio za njega.

Pozajmljivače je žestoko izmorio, doveo ih u situaciju da pravsnosnažnu presudu ne mogu naplatiti, čak je ni upotrebiti na onaj najelementarniji način, jer je mali format, a tvrda hartija....Imovina na ženi, šuraku, svastici, deci....Firma u blokadi, posluje preko drugih, koje je krišom osnovao i čiji broj računa niko ne zna, pa i ako kreneš u postupak izvršenja, jedina para , koja ti ne gine, je ona iz tvog džepa, Za uvek velike sudske takse.... Bogu božije, caru carevo, državi njeno...A poveriocu,....gomila papira sa kojima ne zna šta će,  promena najmanje tri advokata i vrtoglavo visoka virtuelna suma para, od koje svojim očima nikada neće videti ni cvonjka. Roba je pristizala i dalje – samo promeni dobavljača, koji, naivno ne shvatajući sa kim ima posla, uredno šalje šleper za šleperom...Pa, tako do nove parnice i novog bezuspešnog pokušaja izvršenja radi naplate potraživanja.

Dakle, sve je sasvim jednostavno....Pozajmiš – ne vratiš! Uzmeš robu – ne platiš! Imaš radnike – iscediš ih dok sami ne odu, naravno bez cvonjka za rad od jutra do prekosutra. Državi takođe uštineš gde god možeš, sa inspekcijom i policijom si u korisno-prijateljskim odnosima, mada umereno, da im ne porastu previše apetiti. Radeći na taj način i majmun Sami iz beogradskog zoološkog vrta bi uštekao dobru gomilu kešovine.

Svi mu upropašćeni poverioci poumirali, umorili se, iselili, ostala mu dobra lova, povelika imovina i sada izigrava velikog gospodina. Žena, ona prva, sa kojm se skoro rastao, maznvši 35 godina mlađu, ni ne javlja se, zaboravila i da se nasmeši, što od vlastite vlažnosti, što od previše botoksa – kada otvori usta, zatvore joj se oči...I obratno...

Deca, kada se pojave u gradu, komunciraju uglavnom na engleskom, pozaboravljala srpski....

On, sa novom trofejnom suprugom i detetom, za koga mu svi kažu kako „ima slatkog unuka“, bez trunke griže savesti šeta poznatim manifestacijama, onima na kojima će biti uslikan, poznati preletač, član je uvek vladajuće stranke, koja god bila, „nogom otvara vrata“, kako to sam tvrdi, svim vodećim ljudima u političkoj strukturi grada, a bogami i van grada,  u predsedništvu je par sportskih klubova, član je i jednog uglednog izvikanog kluba masonerijske provenijencije, vozi besan auto, ima vozača, koji je prijavljen u njegovoj firmi i čeka ga kao ker, dok on do četiri ujutro baca muzici po 50 dinara, terajući ih da novčanice ustima uzimaju sa prljavog poda.

I nemoj da ti slučajno padne na pamet da sa njim sedneš u kafanu – od mineralne vode i espressa, koji pijucka već sat i po, odmah poručuje viski. Vodi računa da pobegneš prvi, jer je jedino što će ti ostati od njega – povisok račun, koji ćeš TI morati platiti. On je zbrisao na vreme. Kao i svaki put do tada.

No. 2

Zaselak u kom je rođen, bolje rečeno onih par kuća, tek je pre nekoliko godina dobio oznaku zadnje pošte. Inače, onako visoko u brdu, gde je valjda samo međed nosio pisma, trebalo im je pola dana hoda leti, da bi uopšte i stigli do prašnjave, neugledne, prljavih prozora kućice, u kojoj je, pored karakterističnog žutog logoa, stajao i poluizbrisan, izbledeo natpis „Zadnja pošta..........“. Ne rekoh slučajno – leti – jer zimi, kada zapadne sneg i smetovi, ni najhrabriji konjanici nisu smeli da se upute prema prvom pravom kakvom-takvom selu, gde su na poluizlupanoj stanici, oni najoštimističniji ili najnevoljniji čekali „antibiotik“ autobus, jer je išao na svakih 8 časova. Dva puta dnevno i gotovo. Ko ne stigne – njegov problem.

Već se bio dobro zamomčio, kada su stigle prve smutne godine rata, u kom Srbija nije učestvovala. Video je svoju jedinu priliku da najlakše pobegne iz siromaštva i deljenja hleba i sira svakom ponaosob, a najveći deo  koji su najviše radili i trudnicama. Nije video sebe u svakodnevnom ustajanju u sivu zoru, koja se pretapala u maglovito jutro, dok je on čistio za stokom i polagao joj novo seno, hranu i vodu. Pa tako ceo dan, jedan, po njemu, besmisleni i uzaludni posao za drugim, a onda opet oskudna večera uz petrolejku, jer je struja bila redak darak, titrava i čkiljava, u gruboj kudeljnoj i hladnoj posteljini. Do sledećeg jutra i sve tako ispočetka.

Prvi autobus izbeglica iskoristio je, smestivši se među porodicu, koju nikad nije video i koju je molio da potvrde kako je on njihov „bratanac od rodice Stojanke, one što se udala za kuma Milana...“ Vođa puta, već umoran od gomile ljudi, plača dece i žena, dodao je bez reči još  jedno ime na spisak,

Autobus je došao prvo u Beograd, koji je prepoznao po nekim slikama iz vesti, koje je u retkim prilikama gledao, ali posle jednosatnog stajanja, ulaženja i izlaženja nekih nepoznatih ljudi, razmene oštrih reči sa istima, kada se nesrećni vođa puta vratio unutra i dao znak vozaču da krene, dovezoše ga ubrzo u drugi grad, preko mosta i velike reke, za koju su rekli da se zove Dunav. U tom gradu, negde blizu tog istog mosta i reke, u nekim niskim zgradama su svi izašli napolje, pa je tada prvi put čuo ime grada u koji je stigao – Novi Sad.

********************

Tek je te večeri čuo da se nalaze u delu studentskih domova; dopalo mu se, mnogo mladih ljudi, opuštena atmosfera, zgrade na par spratova, osim one visoke u sredini, osećao je da bi mu tu biti dobro. Nakon što su im dali nešto toplo da pojedu, svi su morali u Sabirni centar u neposrednoj blizini.

Bilo je dosta njih ispred njega, pa je mogao slušati razgovore. 16-godišnjak, ali onako visok i krakat delovao je bar dve – tri godine stariji, brzo je shvatio koji su uslovi da dobije smeštaj sa hranom i dokumenta – mora lagati da je siroče. Daleko od toga da je bio glup – činjenicu da je jedva završio osnovnu školu mogao je zahvaliti samo svojoj nezainteresovanosti, jer je smatrao da sve glavno, šta mu u životu treba zna....I dok je stigao na red, već je složio priču....kako ima 18 godina, samo je ranije krenuo u školu, završio je gimnaziju (to valjda neće proveravati), stradala mu kuća i verovatno svi ukućani, možda je neko i pobegao, ali on ne zna, sva su mu dokumenta izgorela, nema ništa drugo do to malo odeće na sebi. Da li zato što je bio ubedljiv ili je sredovečna, ocvala žena koja je radila na prijemu novih izbeglica bila bolećiva, tek, bez pola problema mu je u karton upisano ime i prezime, selo, čijeg se imena jedva setio, pripisujući to uzbuđenosti, a posebno srednja stručna sprema – gimnazija i socijalni status – bez ikakvih prihoda, sa još tamo nekim silnim podacima na koje ni nije mnogo obraćao pažnju.

Kao svršeni gimnazijalac, odmah je dobio smeštaj u studentskom domu, doduše, kao ilegalac, ali je krov nad glavom imao, hranu isto tako, obećano mu je da će vrlo brzo dobiti dokumenta, kao i odeću i obuću i stipendiju. A i pitanje ozvaničenja njegovog smeštaja u dom, kao i upisa fakulteta (rekao je da želi upisti pravo) biće jako brzo rečeno.

Pored osećaja sreće što se jednim potezom rešio teškog i besciljnog života, što je zacrtao sebi dalji put, sa svim šansama da ga ostvari, nije mogao da se otrese nečeg gadljivog u ustima, prosto ne verujući kako su lako „progutali“ njegovu tužnu priču. Glup je i naivan ovaj svet, kad ga tako lako možeš namagariti, mislio je, da bi tek kasnije, mnogo kasnije, kada je više znao i više sebe razumeo, tu prvu mučninu, protumačio kao....prezir. I nikada ga se nije otresao.

Dobronamernost i glupost su dve sestre rođene. Ne možeš prevariti samo onoga koji uvek polazi od sebe, poštenog čoveka, koji sopstvenu čestitost vidi i u drugima – uvek.

Vrlo brzo dobio je svoju sobu u domu, indeks pravnog fakulteta, stipendiju koja mu je još kako dostajala za pokriće svih potreba. Ali, on je štedeo svaki dinar, prevrćući ga tri puta pre nego što ga da iz ruke, jer je vrlo brzo shvatio da su mogućnosti za biznis – neverovatne! Sve se moglo kupiti i prodati, ali su najbolje išle cigarete.

Na fakultetu je dao svega nekoliko ispita, nakon što je na polaganja izlazio i 10-ak puta. Jednostavno, to ga to nije interesovalo, učenje je smatrao čistim gubljenjem vremena, a i te ocene, koje je imao upisane u indeksu, služile su za samo za pokriće da je zaista student.

Odmah je ušao u taj posao i već posle nekoliko okrenutih krugova, prodajući i bonove za ručak i večeru, samo da bi se domogao osnivačkog kapitala, postao ozbiljan igrač. Takmace, koji su se ubrzo pojavili, bez pola problema je zaustavio – bejzbol palica, koju je nabavio drugog dana svog dolaska naučila je sve negove prijatelje, a neprijatelje naročito, da je tip, sa kojim šale nema. I da ni od čega ne preza, kad je u pitanju odbrana sopstvenih interesa.

Valjao je on malo i travku, met, čarobne tabletice...Ali ograničeno, da ne očepi nekog od velikih macana.

Bilo je to vreme, njemu dotad ni sanjanog, berićeta. Imaš svoju sobu, sve ti besplatno, dobijaš stipendiju i još švercuješ i trguješ robom koja ima prođu.... Rasturaš se od para.... A policije nigde. Imali su neka mnogo važnija posla.

*****************

Još je bio jako mlad, jedva da je prešao dvadeset i koju, kada je shvatio da tržite vapi za novim prolizvodima – stanovima.

Novi Sad, se u nekoliko pridošlih talasa novih stanovnika,, uvećao za preko 100.000 ljudi. I dobar deo, onih koji su pristigli, imao je jako, jako mnogo novca. Prodali su svoju imovinu (kome?) u starom kraju, tako su to objašnjavali. Ali je izgleda prevladavao ratni plen o kom niko nije smeo, niti to sme ni sada činiti, nije ni slovca progovarao.

Prvo je sa jednim jaranom krenuo od lepe zgrade u centru grada, stare ali tužno oronule. Ubedio je stanare kako će im pozlatiti zgradu – srediti fasadu, uvesti interfone, satelitsku TV – samo neka mu ustupe potkrovlje. I tu je u rekordnom roku napravio 4 velika stana, razišao se sa jaranom, davši mu 1 stan, a ostale prodavši za velike pare i sa tim pozamašnim „kvascem“ nastavio.

Nije prošla ni godina dana, kada je već uporedo gradio tri zgrade, svaka sa preko 100 stanova. I svi do jednog prodati unapred, za suvi keš, koji, naravno, nigde nije evidentirao. Od tada počinje pravi početak njegovog poslovnog buma.

Od dozvola, uzimao je samo minimum, na otprilike polovinu onog što je zaista gradio. Bio je omiljeni posetilac gradskih uprava, za njega se sve radilo preko reda. Naravno, imalo je to sve svoju cenu, ali za njega pravi sitniš u odnosu na ono što je zarađivao. Novac je, najednom, počeo pristizati bukvalno „lopatama“.  Često bi ga uveče i mrzelo da broji ono što je naplatio.

Od mnoštva radnika, koje je sakupljao preko svojih čauša na ulici, bilo je prijavljen jedva 10-i deo. Svi ostali radili su „na crno“ za mizerne dnevnice, bez flaše vode i  parčeta hleba, to su sami morali obezbeđivati. Isplata je bila jednom nedeljno i svaki put bi im i od ono malo sirotinje, što su trebali dobiti, zakinuo trećinu, nalazivši milion i jedan izgovor.....nisu ispunili plan...radili su ofrlje....upropastili su materijal....švercuju se i svaki čas koriste pauzu za pušenje....Sve, čega se moglo setiti, on je koristio kao argument da im i bukvalno otme od usta.

Zgrade.....Zidane lošim i nekvalitetim materijalom, „šklj“ klase. Štedelo se i džimrijalo baš na svakoj stavci. Ako je statičar rekao da temelji moraju biti pobodeni sa gvozdenom armaturom veličline 18, on bi, onako skoro usput naredio da je dovoljna i armatura veličine 12, a ti šipovi ne trebaju ići više od 5 metara...I to je previše....Blokovi, posledjeg kvaliteta, beton sa miinimumom cementa, ma sve je to sasvim dovoljno, govorio je...Pregradni zidovi , da si jedva mogao staviti kutiju za strujnu utičnicu, zidovi između stanova od 2 bloka i nešto malo izolacije, pa leti crkneš od vrućine, zimi svisneš od hladnoće.....Zidovi između stanova, gde si mogao čuti komšiju, kada jače uzdahne.. Aluminijumska strujna instalacija, „ubila se za havarije i požare..... Plastične vodovodne i kanalizacione cevi...Stolarija...Ona najgora, koja se prodaje kao škart, da se isprazne fabrike, prozori krivi, od drveta koje nije odstajalo ni 3 meseca....ili aluminijuma, sastavljanog iz restlova, pa onda zafarbavanih, sve je to kod njega moglo da prođe.

Ali, zato sve lepo obojeno, sa dotad neviđenim živim bojama, mermerni ulazi, ušminkano do savršenstva.

Zaštita  na radu....Šta je to? To samo država komplikuje, da bi se nalapala što više para, kakvi šlemovi, posebne cipele, pojasevi za rad na visini, ništa to ne treba, radili su ljudi stotinama godiama bez toga, pa preživeli, urlao je na radnike, kada bi se usudili da prozbore kako se puno ljudi povređuje, a bogami i stradava, zaurlao bi „Ko vam jebe mater, što ne pazite“, pa seo u najveći mercedes, zvani „slon“ koji se u to vreme mogao naći na tržištu. jureći u prvu kafanu, gde su ga čekali kao omiljenog trinken kolegu ostali novokomponovani bizismeni, kako su i  sami sebi tepali. Jagnjad su dolazila na sto, onako rumeno pečena, sa rskavom koricom i gajbe i gajbe piva.

Prevedeno na matematički rečnik, dok je dotle kvadratni metar gradnje koštao 1350 dojč-maraka, on je to mogao izvesti sa najviše 350. To pomnoži sa 1.400 stanova, koliko je otprilike prodao unapred i svakom zgradom od oko 4.500 m2 stambenog prostora, pa tako puta 3, dođe na čistu zaradu od 14 miliona dojč-maraka. Nije loše za jedan posao. A za svaki stan novac je uzeo unapred.Uostalom, može li ikad biti previše para? Puno je samo kad tuku!

ELDORADO! Lova do krova, a krova nigde!

Kupcima, koji su upecani samo na sliku, za stan negde u vazduhu, davali  preko 100.000 maraka, maltene čekajući u redu, kao da se deli džabe uz prigodni poklon, obećavao je sve što su poželeli. Samo se cena nije mogla menjati. Najveća stavka u tom poslu bila je njegovim kupcima da angažuju advokata, koji će za 1.000 maraka (dakle, ispod tarife) proveriti stanje, ima li građevinske dozvole, vodi li se uopšte zemljište na investotoru, šta sa rokovima, eventualnim pealima u slučaju kašnjenja, finansijskim obezbeđenjem za slučaj da do predaje stane ne dođe, DA LI JE STAN PRODAT JEDNOM ILI TRI PUTA bili su NAJVEĆA STAVKA. Šta će im advokat, samo da ih pljačka, kada je čovek lepo pokazao slike, rekao da je rok izgradnje kratak, da kraći ne može biti?

Finansijsko obezbeđenje? Bolje da si mu mater ispsovao na mrtvo ime i prezime....Kakvo finansijsko obezbeđenje, kada je tu NJEGOVA REČ. Šta ti treba više?!

Nije on izmislio toplu vodu. Svi su gradili i prodavali na istovetan način.

Onda su apetiti porasli, šta je 14 miliona, kada može biti i 60? Pa je krenuo da izgradnju novih stanova finansira novcem, potrebnim za završetak onih ranijih, dakle, klasična Ponzijeva šema.

Malo pomalo, ipak se počelo odronjavati, u početku sporadično, a onda sve više i više. Očajni ljudi, ostali bez novca i stanova, zaštitu nisu mogli naći nigde. Jer, ako ti od nekog uzmeš novac, sklopiš ugovor, koji ne overiš u sudu, to košta, obećaš da ćeš mu u tom i tom roku isporučiti nov i prazan stan, a onda samo slegneš ramenima i obećavaš im i dalje, usput trudeći se da pobegneš sa novcem i skloniš svoju malenkost, to zakon zove krivično delo prevare i niko ga ne može opravdati. Međutim, tužilaštva su najvećim zauzela stav „šta nas briga, to nije krivično delo, već obligaciono-pravni odnos, dakle stvar za parnicu, a ne za krivični progon“, tako da je samo jedan deo oštećenih preuzeo nastavak krivičnog postupka. A ni oni se nisu proslavili, jer su sudovi, u najvećem delu, donosili oslobađajuće presude, upućujući na parnicu.

To, praktično, znači da te neko može izvarati za sve što imaš i onda mu ništa ne možeš, osim da ga intenzivno mrziš- Jer, macani su se setili i otišli u stečaj, imovine nema, možeš samo da se pomiriš sa gubitkom svega što si imao ili da hvataš prvo jače uže i jaču gredu, pa da se lepo obesiš. Trećeg rešenja – nema!

Ono malo stečajeva, gde je ostala neka imovina, vuku se godinama. Sada se zlosrećni kupci uveravaju da je stan prodat više puta, da ne mogu ostvariti svoja prava, ako ugovor i u slučaju jedne prodaje, nisu overili u sudu....Stečajni upravnik dobija svakog meseca sasvim pristojnu platu, prema tome, treba li čovek biti genijalac da zaključi kako tu jedini interes da se stečaj okonča imaju samo poverioci. A oni ne mogu da priđu zgradi, čak ako je nešto od radova i urađeno, a kamolli da svojim sredstvima nekako skrpe završetak stana i dobiju konačno krov nad glavom.

Elem, udaljih se ja od teme, pa da se vratim na sudbinu velikog binzismena.

Sagradio je velelepnu kuću, od koje bi i kraljica Elizabeta pala u bedak od silne zavisti, napunio je uvoznim nameštajem i predmetima iz celog sveta. Vodi još neke sudove, ali nemam utisak da ga to baca u depresiju. Od novca, koji je uspeo da skloni, većina je u nekoj banci na rajskim ostrvima, a ostatak je uložio u lanac kioska brze hrane, koji je na imenu njegovog brata i delom njegove žene.

Deca mu se uveliko školuju u inostranstvu, verujem da će za nedugo postati uspešni poslovni ljudi. Ne znaju za postojanje kredita, nemaju problem školarine, ne razmišljaju gde će izaći uveče i koliko će para potrošiti, Može im se.

On je, od krakatog seljačića postao svetski čovek, počev od sata, pa do odela, košulje, kravate, kaiša i cipela, nalickan je u firmiranoj garderobi od glave do pete. Auto, koji vozi, prvo se vidi na sajmu u Cirihu, pa onda u njegovoj garaži. Naravno i on je aktivan u politici, svesrdno pomaže svaku političku stranku na vlasti ili ako drži koaliciju. Pobožan je, redovno uslikan u Sabornoj crkvi tokom svakog Uskrsa i Božića. Nema većeg vernika od njega. Ni većeg rodoljuba.

Njegova gospođa je redovni posetilac beogradskih salona lepote, ovi u Novom Sadu nisu dovoljno IN, a bogami i klinika za plastičnu hirurgiju. Stavila je silikone gde god je mogla, mislim da je ni rođena majka više ne prepoznaje. Naravno, po gradu je prošetala prvu Birkinku, iz Luj Vitona i Prade više ne izlazi, o nakitu je suvišno i da govorim, već je proglašavaju i za modnu ikonu.

Čujem da svake godine bar dva puta idu na letovanje; Bahami su im omiljena destinacija, ali ni na Maldive nisu gadljivi. Mogu da prođu....

Dakle, žive kao da su iz porodice Rotšild, Rokfeler ili Vanderbilt, mada verujem da su pobrojani malo skromniji. Ovi naši nemaju komplekse, obezbedili su 5 narednih generacija.  Nebo im granica.

Da odmah otklonimo dilemu – ne zavidim nikome od njih. Ni ovoj dvojici, o kojima sam pisala, ni mnoštvu drugih, koji ceo život provode na ivici zakona. Ne može tu niko dobro proći, previše su ljudi ojadili i doveli do egzistencijalnog i životnog kraha, da bi na tolikoj količini nesreće moglli sagraditi srećan život.

Setim ih se kada žena ispred mene u mesari kupuje JEDAN pileći batak sa karabatkom. Ili 200 grama mesa, da se počasti.

Onda počnem praviti paralele i pitati se....zašto smo svi pred zakonom jednaki, samo su neki MALO JEDNAKIJI?!