TRI I PO SATA

Misli li još uvek neko na onog tihog čoveka, setnog osmeha, tamnih, iskrenih očiju, baršunastog glasa i tankih prstiju koncertnog pijaniste, što je davne 1982-e godine kratko vremena proboravio u zemunskoj bolnici?

                                      *********************

Ona je bila tako mlada, nadobudna, sveznajuća, puna nade u nadolazeće vreme koje je čekalo samo nju da izmeni svet. I učini ga boljim, humanijim, sa mnogo više emocija i mnogo manje mržnje. Svršeni student medicine, visokog proseka, sa odrađenim godišnjim volontiranjem i položenim državnim ispitom, u iščekivanju prvog pravog radnog mesta, gde će moći pomagati ljudima kako to zaista treba, zdušno i svim svojim znanjem, isplaniranog života, gde će specijalizirati psihijatriju i raditi sa pacijentima, koji ne krvare, nisu izlomljeni, ali su im duše ranjene i emotivni život u haosu. A svi oni čekaju baš na nju, bila je ubeđena u to.

I kao što su obućaru uvek odlepljeni đonovi na cipelama, krojačicama oparani porubi na suknji, a advokatima nesređen status nepokretne imovine, ignorisala je svakodnevnu temperaturu, koja nije silazila ispod 37 stepeni, potmule bolove u krstima i stomaku, spremajući ispit, bez kog nije mogla ni sanjati o svom prvom samostalnom radnom mestu, pa je mesecima radila, trčala kući po kiši i snegu, u tankim cipelicama, koje su propuštale vodu, kako bi nastavila sa učenjem, a sa upornim bolovima i groznicom borila se sa nekoliko tableta analgetskog dejstva, spavajući po 2 do 3 sata, sveukupno.

I kada je položila taj ispit, sa nizom predmetima njoj tako odbojnim, tek onda je dopustila sebi da primeni znanje, koje je stekla tokom studija, shvatajući da svi simptomi, koje ima, više ne mogu biti lečeni sporadično, na način kako je to do tada činila, već mora utvrditi uzrok, da bi se pri prvom odlasku u laboratoriju onesvestila i našla u bolničkom krevetu, sa dijagnozom teške upale bubrega i malokrvnošću, koja je zahtevala nekoliko transfuzija. Na svom je primeru morala saznati da svako ima svoje fizičke granice i da je ih je ona već dobrano prekoračila, dovodeći  sebe skoro na onaj nivo, sa kog više povratka nema.

Ipak je započela sa lečenjem na vreme, primajući nedeljama nekoliko boca infuzije dnevno, prepune lekova, čije nazive nije smela ni pogledati na listi, modrih podlaktica, u koje već nije bilo mesta, gde se mogla ubosti igla, koju izmrcvarene vene već nisu prihvatale.

Mladost je učinila svoje, rezultati više nisu bili onako alarmantni, kao kad su je bez svesti doneli na odelenje, čak je uspela izbeći i transfuzije, plašeći se tuđe krvi i radije trpeći bolne injekcije gvožđa. Već joj je odeljenski lekar saopštio da će je za nekoliko dana pustiti na kućno lečenje. Čak su i infuzije, tako bolne i teške, postale nepotrebne, dovoljni su bili i lekovi, koje je dobijala u plastičnoj čašici tri puta dnevno....Mogla je da ustane i šeta po hodniku, prvo bojažljivo, držeći se uza zidove, a onda sve slobodnije, sedeći na širokoj klupi pored prozora na prostranom hodniku, uvek zamotana u vunenu, heklanu maramu, koju joj je majka, izbezumljena od straha za kćerin život, donela i insistirala da je nosi. Tamo je najradije provodila vreme, obično čitajući, sve samo da ne bi boravila u sobi sa još četiri bolesnice, od kojih ni jedna nije propuštala da saopšti svaki detalj i manifestaciju svoje bolesti, priča o muževima, neposlušnim sinovima, razmaženim snahama, beskorisnim zetovima - sve one tzv. ženske razgovore, za nju uvek iritirajuće.

I baš tu, na tom hodniku, srela je muškarca, starijeg od nje nekih 15 godina, koga su primili tog popodneva. Primio je svoje četiri boce infuzije, a onda izašao iz sobe, verovatno iz istih razloga, koji su i njoj bili presudni da radije boravi na tvrdoj klupi, pored hladnog prozora, nego u svom krevetu, slušajući stenjanje i bolne uzdahe, uvek iste priče, što su vrvile zabrinutošću i neizvesnošću.

Kada je seo pored nje, skoro da ga nije ni pogledala, ne prekidajući čitanje. On je ćutao, gledao u mračnu i vlažnu februarsku noć, kroz orošeni veliki prozor. Valjda ju je njegovo ćutanje i nagnalo da ostavi knjigu i obrati pažnju na njega.

Guste, prosede kose, mršavog privlačnog lica, izbočenih jagodica, kao dletom isklesanih, jedva aziruće izrasle prosede brade, očiju tamnih poput noći, što je gledala na njih, čulnih, mekih usana, bledog lica, čije su duboke bore jasno davale do znanja da je na pragu sredovečnosti, da je bolestan, da ćutke podnosi bolove, čiji je odblesak videla samo u nestvarno kratkom grču njegovih bledih usana, privukao je stolicu prozorskom ispustu, udobno se zavalio u nju, držeći pored sebe flašu sa vodom, iz koje je, malo-malo, otpijao mali gutljaj. I dalje nije progovarao, čak je ni ne gledajući, bludeći pogledom po utihnulom hodniku, jer je večernja vizita već pošla, svi su, uglavnom bili u svojim krevetima, a bolničko osoblje ćućorilo po ambulantama, ispijajući prvu od beskonačnih noćnih kafa.

Koliko god da se kasnije pokušavala setiti, nije mogla vratiti trenutak kada su počeli razgovarati.

Možda su se i upoznali, ali joj je iz sećanja već tada iščililo njegovo ime.

Razgovor je krenuo od knjige, koju je čitala, da bi već posle kratkog vremena pričali o svemu, samo ne o bolesti, bolnici i....o sebi. Lako, poput prvog prolećnog povetarca, počeli su razmenjivati misli, ideje, bez zaključaka, samo su reči tekle praznim hodnikom.

Pričali su o filmovima, koje su oboje voleli da gledaju.....O fenomenu Alfreda Hičkoka, o njegovoj opsesiji da učestvuje kao statista u svakom svom filmu, samo u jednom kadru. I o režiserovoj opsednutosti plavušama,  hladno odbojne lepote, njegovim  omiljenim glumicama.

Od njega je prvi put čula da neki američki pisac priprema knjigu, koja govori o još većoj čovekovoj otuđenosti, da piše o društvu, gde je svako pod budnom kontrolom nekog tela, koje je sebi uzelo za pravo da prati i kontroliše svačiji, ali baš svačiji život......Da će čovek biti značajan samo kao deo celine i to pod uslovom da slepo poštuje pravila.....Da je Kamijev „Stranac“ maltene dečija bajka, sa svom svojom morbidnom i obeshrabrujućom sadržinom, u odnosu na vremena, koja dolaze.

Godinama posle, kada je čitala Džordža Orvela, setila se da je pričao baš o njemu.

Složili su se da je impresionizam definitivno najuspešnija faza slikarstva, čiji su sledbenici toliko uspešno uspevali da uhvate sve nijanse i igre svetlosti, smejući se Džeksonu Poloku i njegovim kantama boje, koje je sipao na platna, prodavana za milione dolara.

Skoro joj je stidljivo priznao da će za njega Mikelanđelo uvek biti najbolji vajar, čije je skulpture, uglavnom, sve video, pričajući joj o toj čudesnoj veštini kada se i vene naziru na Bogorodičinoj ruci, dok u naručju drži mrtvog Isusa, zasmejavajući je svojim trudom da na izložbama tzv. modernog vajarstva, gledajući prerađeni metalni radijator, makar prokomentariše kako skulptura deluje „opsesivno i upozoravajuće“.....

Slušala ga je netremice, svesna činjenice koliko je obrazovaniji od nje, koliko je toga, jureći ispit za ispitom na medicini, propustila epohe ljudskog stvaralaštva. I istovremeno morala sebi priznati da ne može skinuti pogled sa njega, dok je, zagledan negde u neke svetove, njoj neprepoznatljive, a ipak na neki način bliske, pričao i pričao, više glasno razmišljajući, nego što je vodio konverzaciju. Iskreno rečeno, jedva da je i mogla učestvovati u tom razgovoru, gde je raspredao njoj malo ili potpuno nepoznate teme...Ali, nije mogla prestati da ga posmatra i upija očima.

Glas mu je bio tih, lepo moduliran, prijatan bariton, kako se činilo njenom neiskusnom sluhu...Ponekad bi zastao, pitao je za mišljenje, a onda neometano nastavio, ne pokazujući ni jednog trenutka da bi želeo da boravi na nekom drugom mestu. Pijuckao bi često iz one flaše vode, a ona je samo primećivala njegove tanke, tako lepo oblikovane prste, trudeći se da ne misli o osećaju da joj tim istim prstima dodiruje lice i prolazi kroz kosu.

Bili su na nekom svom pustom ostrvu, mirni, sami, neometani, u polumraku onog već hladnog hodnika, usredsređeni isključivo jedno na drugo.

Nije joj rekao šta i gde radi, nije pominjao svoju porodicu, ni jedne reči nije čula o njemu. Niti je pitao za bilo koji lični detalj iz njenog života. Jednostavno su postojali u jednom trenutku, mislima i duhom potpuno izdvojeni iz vremena i prostora.

Onda je naišla dežurna medicinska sestra, opomenuvši ih oboje da je krajnje vreme da se vrate u svoje sobe, spominjući kako samo što nije nastupila ponoć.

Dakle, tri i po sata razgovarala je sa tim čovekom, bez pauza, bez prestanka, a da joj ni jednog trenutka nije bilo dosadno, da je potpuno izgubila osećaj sati, koji prolaze, neumitno.

Ni kada su se rastajali, nije joj dotakao ni ruku, koja je gorela i pulsirala za njegovim dodirom.

*************************

Dugo te noći nije mogla zaspati, opijena zvukom njegovog glasa, izgubljena u tim tamnim očima, iz kojih je izbijala, njoj, do tada nedoživljena bliskost.

Kada je nekako zadremala pred zoru, trgla se iz svojih snatrenja, požurivši da se umije, očešlja, stavi parfem, prokrijumčaren u stvarima i strogo zabranjen.

Prolazeći pored njegove sobe, bacajući krišom pogled da mu odbleskom osmeha poželi dobro jutro, zapanjila se, videći prazan krevet, bez posteljine. Ušla je unutra i, prvi pot koristeći svoj status lekara, pitala medicinsku sestru šta je sa njim. Nakon odgovora, ne zna kako je uopšte uspela naći i vrata i svoju sobu.

Umro je te noći, možda par sati, nakon njihovog beskrajno dugog razgovora. Tada je prvi put saznala da je bio težak dijabetičar, da mu je te noći iz sasvim nepoznatih razloga, nivo šećera u krvi probio sve granice, da mu je srce otkazalo, pre nego što je i stigla dremljiva noćna sestra i dežurni lekar, probuđen iz dubokog sna. I da je jednostavno bilo prekasno da se bilo šta učini.

Čak ni tada nije saznala njegovo ime.

**************************

Desetine godina su prošle od tada. Iza nje su ostala dva neuspešna braka, ćerka, koja odavno živi i radi u Kanadi, kao lekar, gde je uspela nostrifikovati diplomu. I nekoliko neuspešnih veza, iz kojih je uvek ona bežala, nezadovoljna, tražeći u svojim muškarcima nešto, što ni sama nije mogla definisati, ali joj je uvek nedostajalo, kao ključno i esencijalno.

Trebalo je da već pristigne na rub onog vremena, kada je žena „zrelih godina“ ili „poprilično u godinama“ da shvati kako je sve svoje muškarce merila isključivo prema čoveku, kome ni ime nije znala, a kamoli bilo šta drugo o njemu. I sa kim je provela ukupno tri i po sata...

**************************

Pamti li još iko onog tihog, prepametnog, obrazovanog čoveka, toliko harizmatičnog i privlačnog....Čoveka koji je otišao tako neprimetno, a ostavio tako dubok trag iza sebe.....I žali li neko toliko za njim, ima li kao ona taj snažan osećaj gubitka, što razara joj dušu, kako godine sustižu jedna drugu?