Oduvek sam zavidela onim srećnicima, rođenim sa osobinom da ceo svoj život rasporede u strogo određene sfere. Nema mešanja! Nema pretapanja iz jedne celine u drugu! Svaka egzistira sama za sebe, bez i najmanjeg dodira sa drugima.
Dakle, svaki segment života i življenja
smesti se u posebnu fioku, izrađenu od najtvrđeg materijala, kako ni miris
nečeg nepoželjnog ne bi mogao prodreti u precizno poslagane vrednosti.
Posao!
Porodica!
Prijatelji!
Sport i razonoda!
Ljubav!
******************
Kada se radi, onda se radi.....Svi
instinkti su uključeni, pogotovo oni odbrambeni....Cilj, koji se mora ispuniti,
pravdan uvek prisutnim razlozima, ne trpi osmeh, empatiju, ili ne daj Bože
misao o nečem što se ne
uklapa u dobro razrađenu i osmišljenu
šemu.
Telefonski razgovori su isključivo radi
usaglašavanja ili preciziranja već dogovorenog...... Sve što makar i podseća na
lično, isključivo je u svrsi šminkanja željenog rezultata, kako baš ne bi
delovao toliko ogoljeno, kako ne bi baš odmah, iz prve, ličio na ono što u stvari
jedino i jeste.
Kontaktira se samo još jedino sa onima,
koji mogu zatrebati, onako, za svaki slučaj. Za ostale tu nema mesta.
I kafa se pije samo da bi se održala
koncentracija. Eventualni doručak je – samo hrana. Da se napune baterije. Da se
može funkcionisati dalje.
Cigarete, koliko god iskakale iz šeme,
imaju svoju svrhu. Smanjuje se i prevazilazi stres.
Od 7 do 4, do 5 ili nešto kasnije, svaka
misao usmerena je samo ostvarenju željenog rezultata. Za bilo šta drugo mesta,
jednostavno, nema.
***********************
Porodica se čuva, bolje i efikasnije,
nego zlatne rezerve u FORT NOKS-u.
Privid bračne harmonije ne trpi slobodno
vreme, pisanju, naročito ako nije vezano za ono od čega se živi, mesta nema ili
tek, tek sporadično.... Ali, u takvoj tajnosti, da bi se pre razbila
jednokratna kompjuterska šifra, nego ono što ponekad pobegne iz glave. Zato se
beži u istoriju, ona je bezbedna, uvek se može opravdati, a i lepo zvuči kao
interesovanje.
Telefonski razgovori su kratki,
jezgroviti, bez pitanja za zdravlje i raspoloženje. Koga to zanima kako se neko
drugi oseća?
U posete se uvek ide zajedno, svi moraju
da vide kako boljeg braka nema. I kako to sjajno funkcioniše. Pri tom se oboje
trude da ne prevrću očima, dok slušaju priču svog bračnog sapatnika jedno 386-i
put, sa prigodnim komentarima i smejanjem na uvek i obavezno istom mestu.
Bračne obaveze se otaljavaju, tek da se
skinu sa dnevnog reda i da bi se uštedelo objašnjavanje „Zašto ne“ i „Zašto
da“. Isti početak, ista razrada, dobro usaglašen glavni čin, nakon čega sledi
obavezni uzdah olakšanja, što je još jedna stavka precrtana na listi onog što
se mora uraditi.
I robijaju oboje svoj zajednički život,
pravdajući njegovo održavanje „na aparatima“ decom, svadbama, na kojima moraju
biti zajedno, unucima, koji trebaju i dedu i babu ili jednostavno – strahom od
svežeg, ali hladnog vazduha, što struji iznad udobne i tople baruštine braka po
kazni i moranju.
********************
Prijatelji se dele na dve vrste –
porodični i lični. Naravno, ovi drugi su daleko u manjini.
Porodični prijatelji su sjajno društvo
da ispune prazninu Novih godina, vikenda, retkih slobodnih večeri....Kad dojadi
naše prase i naša sarma, sa sve ruskom salatom, onda se isto to, sa par nijansi
razlike u posluženju, konzumira u drugoj kući. Obavezno se ogovara, pri odlasku
kući, što da se ne ćuti, što zbog toga što zbilja nije valjalo, jer se neko
stisnuo, pa od jednog parčeta mesa hteo i da ugosti i da se pokaže, a i da mu
ostane. A i meso je već dobro vuklo na stajanje u zamrzivaču najmanje 6 meseci.
Kod istih tih prijatelja se ide i na
slave i svadbe. Vuku se iste kese pića, već izlizane od silnog nošenja,
bombonjere oštećenog celofana....Nema veze, forma je ispunjena. Za svadbe stoje
spremni dežurni pokloni, koji su obišli celu familiju, nikad raspakovane,
prašnjave od stajanja u ostavi ili na dnu ormana. Ali se običaj ispoštovao.
Onih drugih prijatelja ima malo. Nemaju
vremena od silnih obaveza za druženje, tek ponekad, kad se slučajno sretnu,
zaglave u kafani, iz koje već dobro zadebljanim glasom javljaju kako se
„sastanak, eto, odužio“. Sve je manje onih, koji se znaju još iz mladih dana,
polovina ih je poumirala, a samo još
mali deo sme tražiti malo vremena za sebe. Ne, sve više se traže novi, oni koji
će možda nekad zatrebati....Valja decu upisivati na fakultete, zapošljavati,
nije zgoreg imati nekog da pozajmiš koju, kad se nađeš u stisci...E, upravo do
te prilike i traju.
Hvališu se svojim silnim uspesima, dok
pravih i iskrenih poveravanja nema. Nemoguće je otkriti svoje slabosti osobi,
kojoj u stvari i ne veruješ, za koju osnovano sumnjaš da će prvu priliku da
neku ličnu stvar ili slabost, koja mu je u trenucima neopreznosti, mahom
pijane, saopštena, okrene protiv tebe i zabode ti nož u leđa. Naravno, kada im
novi prijatelj više ne treba...Ili kada krene njegov sunovrat, što namirišu
brže i preciznije, nego ajkula krv u okeanu na 50 kilometara..
Novi prijatelji su prvi koji prestaju da
telefoniraju, više nemaju vremena za viđenja i druženja, prelaze i na drugu
stranu ulice, ako na vreme primete onog, ko više nije aktuelan.
Verski praznici – Božići i Uskrsi,
čestitaju se isključivo SMS porukama. Onim tipskim, koje neko prepiše odnekud,
pa onda svi samo „forverduju“.
********************
Više se ne igra fudbal ili košarka,
stradaju tetive. Zato se ne propušta ni jedna fudbalska ili eventualno
košarkaška utakmica, zdušno se navija, uz obavezno hladno pivo i seckanu
slaninicu, sa krastavčićima. Sve su moderniji vaterpolo i tenis. Hrani
rodoljublje i uverenje kako smo najbolji, radost kako smo im svima pokazali.
Ali, obavezno iz fotelje.....Najbezbednije je bavljenje sportom iz fotelje. A i
najudobnije.
Poneki, hrabriji, uspevaju da se izbore
za svoje vreme, koje če provoditi na kartanju, rekreaciji, koja se pretvori u pijanku.
To im je jedino vreme, kada mogu pustiti strastima na volju, kada se kočnice
otpuste, kada mogu biti ono što su nekad bili, bolje rečeno, kada liče na one
kakvi su nekad bili.
*********************
Pošto su živi ljudi, zadrhti im ponekad
srce, požele pravi zagrljaj, onaj koji nije po dužnosti, osete potrebu za
zadivljenim pogledom, pogledom prepuštanja, požele nekoga s kim će pušiti
postkoitalnu cigaretu, pričajući o sebi ono što su mislili da su i sami
zaboravili.
Nekako im se zavuku leptirići u stomak,
ne mogu da ih isteraju, a onda i ne žele....Lepo im, osećaju se opet mladim i
željenim, čini im se da porastu 10 santimetara, izglade im se bore, ojačaju
opušteni mišići, ponovno se pojave pločice na stomaku.
Tokom prvog, eventualno i drugog susreta,
ako je onaj prethodni trajao kratko, neverovatno su nežni, pažljivi i dobri
slušaoci, ispliva iz njih sve ono dobro i suptilno, što su godinama potiskivali.
Prikazujući sebe kakvim su nekad bili, pre nego što ih je ispeglala i satrla svakodnevica,
otkriju se potpuno, bez zadrške, iskreni i poverljivi. Prisete se lepote
dodira, povlačeći prstima linije obrva i usana, otkriju ponovo slast poljupca.
U nekoj mračnoj ulici uhvate za ruku, zarobe je svojim toplim prstima i ne
smeta im sitna, dosadna kiša. Lepo im.
Ali i tada, kada slušaju, žele samo
priče o lepim stvarima. Problemi im ne trebaju, čak ni da ih saslušaju. Tada
počnu sa pridikama, ili jasno stavljaju do znanja da im je dosta sopstvenih nevolja,
ne žele se upuštati u njene, makar samo u svojstvu slušalaca. Ne trpe im
odbrambeni mehanizmi tuđi problem, makar se radilo o ženi, sa kojom su još pre
samo par sati bili bliski, da bliskiji ne mogu biti.
Onda počinju razmišljati koliko ih sve
to ugrožava, koliko im može narušiti dobro utaban i do poslednjih pojedinosti
organizovan život....Prvo ćute, mislima ko zna gde, a onda se prisete obaveza,
koje su propustili, a morali su ih obaviti.
Odlaze uvek prvi. Njihova su moranja
uvek važnija. Na ulici, pred eventualnom publikom, ne dozvole sebi čak ni još
jedan pokret rukom iz auta.
******************
Ćute nekoliko dana, dok smišljaju kako
da se izbore sa nepredviđenim problemom....I onda dolaze do epohalnog rešenja –
fioka. Kao što im je ceo život razdvojen i smeštan u fioke, tako je čvrsto
zatvorena i ta ljubav, koja je do pre kratkog vremena blistala iz njihovih
očiju, nije dozvoljavala rukama da se smire, ta ljubav koja je drhtala čežnjom
i meutaživom strašću.
Kada se konačno jave, zvanični su,
oprezni, iz svake reči im izbija kajanje, što su dozvolili sebi da otkriju
svoju ranjivost. Ako to već na kraju poslednjeg viđenja nisu uradili (a retko
propuštaju), jasno i precizno postavljaju uslove – kada, kako, koliko.....
Ti beskompromisni rukovodioci,
radoholičari, kućni despoti, kakvim se predstavljaju, odjednom nerado otkrivaju
da im zakonite čačkaju po telefonima, gledaju mejlove, preturaju po džepovima,
kontrolišu koliko su potrošili...Brišu telefonske pozive, koje upućuju retko,
krišom, negde na ulici, u autu, brišu poruke, ma koliko bezazlene i benigne
bile....Brišu mejlove, cepaju sve potencijalne inkriminišuće papire.
Smatraju normalnim da se po nekoliko
dana ne javljaju, očekujući razumevanje, smatrajući da su svoje pozicije
osvojili za sva vremena.
A nijednog trenutka ne pitaju da li ona
želi u svom životu nešto ozbiljno da menja, ili se već odavno pomirila sa
postojećim, bez ikakvih pretenzija da pravi karambol od svog života... Da joj
je možda potrebna samo kratka poruka, sa par reči, od koje osmehom zabljesnu
oči....Da sama činjenica kako nekome znači više od komada nameštaja, kako za
nekoga predstavlja nešto više, nego samo upotrebnu vrednost, predstavlja motiv
da sa novom životnom radošću preživi prazan novčanik, decu koja zanovetaju i
stalno se pojavljuju sa novim i sve težim zahtevima, muža koji nikad nije
zadovoljan, dok podrigujući od drugog piva, seda pred TV, uključujući fudbalsku
utakmicu, koju je bezbroj puta gledao, a njoj počinje serija i to poslednja
epizoda.
Fioka funkcioniše besprekorno. Sa svima
ostalima, naravno.
*******************
Retka je žena koja dugo ostaje u takvoj
konstelaciji odnosa. Posle nekog vremena shvati da je svojoj usamljenosti
dodala novu, možda i težu, dimeziju, dok čeka poruku ili glas, onda kada to njemu odgovara i kada se slože svi njegove PUZZLE delići slagalice. I onda joj ništa
drugo ne preostaje, nego da se tiho povuče iz njegovog života, gde i nije imala
neko mesto, osim ponekad, u njegovim mislima, kada ničim drugim nije opterećen.
Odlazi onda, kad shvati da više ne može živeti u strahu od zatvorenog prostora, u koji ju je smestio; ona, što vapi za horizontom, kome se
kraj ne nazire.
Ako i ostane, predstoji joj pakao tišine,
nepoznanica i nedorečenosti, uz poneki, često i iznuđeni, lep trenutak ponovnog
predavanja i samozaborava.
Tamni vilajet – kako god da postupi,
jedno joj kajanje ne gine.
*********************
Za slučaj da ostane bez nje, on će lako
rešiti tu situaciju – otvoriće novu fioku... A, pri tom, potpuno apstrahujući
da sa svakom novootvorenom, istovremeno gubi i jedan deo sebe.
 |
| Sve fotografije skinute su sa GOOGLE pretraživača |
Нема коментара:
Постави коментар