SREĆA

Obzirom da sam lipsala od slavljenja, a sve u svojstvu organizatora, glavnog izvođača radova, poslužitelja, DJ-a, zabavljača, perača sudova, čaša, ovala i ostalih ljupkih pratećih zadovoljstava, odmaram se, pa sam nešto filozofski raspoložena.

Kontam ja tako po ovoj svojoj glavi kako svi na nešto kuknjamo, izuzimajući one koji su opsednuti motivacionim porukama i psihobudalaštinama tipa - KAKO..........uzeti život u svoje ruke, postati bolja osoba, imati dobar brak, dobru decu, itd., itd., nakon čega se uvek osećam kao kompletan kreten, jer po tome ispada kako nikada ništa dobro ne uradim ili kažem, dakle, kontamo nas dve - ja i ona druga, zajebana i uvek antiprotivna ja, da u suštini svega leži osnovni zajeb, a to je da smo osiromašili, ne znamo više kako ćemo sastaviti kraj sa krajem, kako uopšte preživeti.

Dakle, lova je u pitanju. Doduše, nije ni sve u lovi, ima nešto u zlatu i dijamantima....

                                 ***************************

Elem, da nastavim....

Stavljam desnu ruku na panj, ovu moju kojom sve radim, kad sam već bila toliko baksuzna da se rodim kao izraziti dešnjak, pa neka mi je odseku, ako nisam u pravu - svi smo ubeđeni da bi bili mnogo srećniji, ako bi eliminisali iz života finansijske probleme, pa imali kinte onoliko koliko treba da pristojno živimo i da ne izdržavamo decu i unuke doživotno! I ko god mi kaže kako nisam u pravu, odmah mu poručujem, da me ne davi komentarima, jer će dobiti vrlo jasan i eksplicitan odgovor da se suoči malo sam-a
sa sobom i ne serenda, tj., da budem fina, da se ne zavarava.

Jeste novac bitan, da se ne foliramo. Ali, nije presudan, kao osnovni uslov za sreću.

                                          ***************************

Pre neki dan sam, gledajući na "HISTORY" kanalu Žaklinu Buvije, pa onda Kenedi, pa Onazis, malo razmišljala o tom famoznom i svojevremeno toliko spominjanom Aristotelu Onazisu, koji je za ona vremena - kraj šezdesetih do polovine sedamdesetih - bio pojam bogataša (danas bi bio svrstavan u višu srednju klasu, inflacija radi svoje), koji je sve mogao sebi da dozvoli - svoje ostrvo, jahtu, višedecenijsku ljubavnicu opersku divu, pa onda završio tako što se oženio američkim idolom - ikonom Džeki Kenedi, kako bi ostao upamćen kao najpoznatiji ženik u istoriji. Dakle, Ari sa kintom nije kuburio, to mu niko ne može staviti na dušu.

Umro je, koliko se sećam, sa sedamdesetak godina, koja više, koja manje, teško nesrećan i ojađen.

Ne ulazim u to kakav je brak imao sa Žaklinom, to su samo oni znali. Verovatno nije baš skakao od sreće, čim joj nije ostavio nikakvo nasledstvo, jedino što je dobila od njega bilo je ono utanačeno u predbračnom ugovoru, uključujući sve što joj je kupovao od nakita i garderobe.

Čak nije mogao da se požali, kako ga ljubavnica trpi samo radi onoga što poseduje - Marija Kalas je stvorila svojim talentom ime i bogatstvo, dakle, zaista verujem da je sa njim bila njega radi, iako....od viška glava ne boli.

Imao je dvoje dece- sina Aleksandra i ćerku Kristinu.

Ćerka mu je, još od puberteta, pravila teške glavobolje svojim nestašlucima, kada je menjala ljubavnike, pa onda muževe, a tata sve to razrešavao kintom, pa onda još, boreći se sa kilogramima i izgledom, posegnula za kokainom, kao idealnim načinom da se pobegne od problema. Dakle, kako je počela da odrasta, sve što je imao od nje, bili su samo i isključivo problemi. Uz neprekidno prebacivanje kako ju je uvek zanemarivao, pa se još i oženio protiv njene volje...Dakle, najmanje ljubavi i zahvalnosti prema ocu koji joj je obezbedio život, o kakvom se samo može sanjati.

Sina Aleksandra, njegov ponos i uzdanicu, ubili su, lažirajući avionsku nesreću, najverovatnije oni kojima je stao na žulj, a takvih je bilo podosta, samo što su bili takvi skotovi da nisu udarili po njemu, nego po njegovom sinu, koji im baš ništa u životu skrivio nije.

Živeti sa takvim jadom, da je rođeno dete stradalo, samo zato što je bio njegov sin je......nezamisliva strahota.

Od tog jada i sa tim jadom je i umro - sve što je stvorio, sve u čemu je uživao, bilo je definitno obezvređeno - pitajući se u šta je to utukao život, kada mu se vratilo na takav način. Jer, koliko god da se nekom zamerio, da je nekoga finansijski upropastio, taj nije imao nikakvo ljudsko ni božije pravo da mu ubije dete. Ako si frajer, opizdi pesnicom po nosu onoga ko te je nagazio, ne diraj nevine, one koji ti ništa nisu skrivili.

Znam kroz šta je prošao, nažalost mi je sve to jako, jako blisko.

Dakle, da li mu je bogatstvo moglo kupiti sreću? Nije, to tvrdim sada i tvrdiću uvek.

                                       *************************

Imamo ono što imamo. Često zaboravljamo da nikada ne smemo dozvoliti sebi da se u dobru uzvisimo, a u zlu unizimo.

Hajde da jednom, makar samo jednom u životu, gledamo ono što imamo, a ne samo da kuknjamo za onim što nemamo.

Jer, ne daj Bože nikome od svih znanih i neznanih da poželi dati sve što ima i još nebrojeno puta toliko, za još jedan zagrljaj sa rođenim detetom i priliku da njemu ili njoj kažemo kako nam je uvek to dete bila najvažnija osoba u životu!

Ne daj Bože nikome!

Sve slike i fotografije dodate sa pretraživača GOOGLE