4. rujna 2017.

ROĐENDAN






Na današnji dan, 28-og oktobra oko 17 časova popodne (nikada ga status ranioca nije privlačio) rođen je moj sin, moj Vladimir. Moje jedino dete, meso moga mesa, krv moje krvi, udah moga izdaha. Pojavio se u ovom nesrećnom svetu nakon dugog i teškog porođaja, obmotane pupčane vrpce oko vrata,  vrišteći od protesta, što ga uznemiravaju, teraju ga da radi ono što neće, zašto bi išao bilo gde, ako mu je tamo već bilo sjajno.

Moj Beban, koji je spavao onda kad je on hteo, jeo kada se njemu jelo, nikada mu se nije mogao ustanoviti neki bar i okviran raspored, obožavao da se kupa, vrištao na zujanje je fena za kosu, ali se zato opuštao na mojim rukama dok bih mu pevala uspavanku, svake večeri. Moj beban, kojih prvih 5 godina svog života nije hteo da mrdne od mene, jer nije mogao spavati bez dodira moje ruke, mojih obraza, moje kose.

Moj raspoloženi dečak, blistave pameti i bistre inteligenncije,  koji je radio sve što se trebalo raditi, ali isključivo onda kada on to želi i to njemu odgovara-

Moj divni i naporni pubertlija, onaj koji je svaki put dolazio kući sa novim sjajnim idejama. Pa uvek, nakon što bih mu malkice pokazala i drugu stranu medalje, prvo bi treskao sve oko sebe, šetao kao tek uhvaćeni tigar u kavezu, a onda polagao oružje, dolazio kod mene da me pita – može li se rešiti.

Moj sjajan saradnik u svim marifetlucima, koje smo pravili zajedno.....sujevernoj komšinici, onoj što je večito vrištala na njega kako je glasan i remeti kućni mir - crveni zamotuljak ispred vrata, prepun grančica, perja, kamenja i kao vrhunac, jedno vrapčije jaje, što ga slučajno nađosmo u grmlju...... nije posle toga smela izlaziti iz kuće 2 meseca.

Ili ono igranje i pevanje uz napanjenu muziku (samo smo čekali da nam neko od komšija pozvoni na vrata).......Vožnja Pony biciklom, onim što se mogao presaviti na pola, po naselju, dok bi on sedeo na svojoj dečijoj stolici, u koju se još mogao smestiti, jer je bio mršav, mrljavio na hrani, hteo je samo slatko i ništa više. I to je za njega bio najlepši doživljaj na svetu – ide sa majkom u vozanje. Biciklom.
  
1990-a........

Nisam sigurna da ova deca, koja izlaze iz sjajnih sajamskih lepotana, zatamnjenih stakala, mogu dozvati na lice taj osmeh, koji je on imao, dok smo se vozali našim razdrnadnim biciklom, koji je preživeo već jednu saobraćajku.

Mama je bila ta, koja je lečila sve sitnije prehlade, koja je davala terapiju nakon odlaska kod lekara, mama je vodila na pregled kod hirurga, onda kada mu je trebala jedna sitna, ali neophodna intervencija. Samo je meni na ovom svetu verovao

*********************

Onda je moj Vladimir postao student i posle tri besprekorno položena ispita, gde je dobio najviše ocene, došao kući i rekao kako mu je fakultet – dosadan. Kako sam mu mogla zameriti, kada te predmete ni sama nisam volela?! Jedino što sam, za razliku od njega, ja ipak bila disciplovanija pa sam otaljavala ono što sam baš jako, jako morala. Prema deci valja biti pošten, ako se tebi nešto ne dopada, onda se zamisli zašto se to ne dopada i tvom detetu. Od jedne propuštene godine niko nije propao, studiraće čistu informatiku.

I onda moj dečak bere plodove svoje višegodišnje opsednutosti računarima i programiranjem, nakon nekoliko obavljenih poslova, što u toku leta, što ovako, kod mojih poznanika, postaje poznat mladi stručnjak za web – dizajn. Nije smatrao da mu je ispod časti,  da sa svojom zbirkom radova pod rukom obilazi taksiste, nudi izradu originalnih vizit karata, sa sve autom i vlasnikom na njoj. Uvek bi se vraćao se desetak porudžbina. Nije mu bilo teško ići po kafićima, saznati ko je gazda, pa onda dotičnom pokazati kako bi njegova, inače sjajna karta kafa, jela i pića mogla biti još impresivnija , originalnija.....Nikada to nije doživljavao kao poniženje, padanje krune sa glave....Uvek je govorio da mu niko neće dati posao, ako ne poznaje njegove radove.

U tom je vremenu zarađivao ponekad i više od mene, jedino se ne sećam kad je prvu jutarnju izmaglicu dočekao u svom krevetu. Uvek sam ga zaticala za njegovim radnim stolom, noseći mu ko zna koju po redu kafu te noći. I onda bi me odveo u neku radnju, gde sam se zalepila nosom za izlog, pa ušao sam mnom unutra i tražio baš onu tašnu, zbog koje umalo nisam uletela unutra kroz staklo, čepajući me da ćutim, hladnokrvno uzimao tašnu, davao je meni da je pogledam, gledao kako mi odgovara.....Kada bi mu se dopalo to što vidi, samo bi kimnuo glavom prodavačici u znak da se može pakovati, kupljena je, dok je meni tiho govorio da bar jednom u životu začepim i sačekam da izađemo napolje.

I bilo je takvih situacija bezbroj. Nikada nešto nije naplatio, a da svojoj majci ne bi kupio bar buket žutih ruža,

Uz njega sam postala svesna da svaki talenat ima dva segmenta – segmenat spoznaje i segmenat reprodukcije. Od mene je, očito, pokupio tu snažnu žicu ka umetnosti, a računar je bio dovoljan da na osnovu njegove čudesne veštine poznavanja dometa svih funkcija, stvori nešto lepo, nešto čudesno. Sigurna sam da bi danas imao jedan od nauglednijih studija za web-dizajn, da bi otplovio dalje u oblast kompjuterskih animacija.

A u isto vreme, dok je kao studirao i punim snagama radio svoj pravi posao, nalazio je vremena da se druži. Naša je kuća uvek bila prepuna njegovog društva, te divne dece, koju retko, ali rado srećem. Bez da se uopšte trudio, bio je rođeni vođa. I u svakom društvu najveći šarmer, najbolji kozer. Moj Vladimir, kog su obožavali njegovi drugovi i drugarice, moj Vladimir za kojim su njegove devojke suza isplakala, možda nešto više nego ja za njima.


Početak 1997.godine i moj maturant

********************

Koliko god ja učila moje dete, još sam više možda i ja učila upravo od njega. Svirao je gitaru, sjajno, iz duše......Najbolja izvođenja je imao onda, kada sam ja pevala, on me pratio, što donjom tercom, što svirajući, što pevajući sa mnom, dok su nam sjajno uklopljeni glasovi davali nezaboravnu celinu.


**********************

Danas bi imao 39.godina.

Bio bi oženjen, imao verovatno dvoje dece, možda već u pubertetu, koji bi ga podsetili na ono, što sam mu godinama govorila – „Sve što radiš svojim roditeljima, sutra čeka upravo tebe i to od tvoje rođene dece“.

Bi......bio bi......da jeste......da nije......da je samo.....da nije samo.....da, da, da, da, da, da, - jeza me već hvata od toga. Jer, upravo ove reči kristalno jasno i najupečatljivije označavaju poraz.

Dakle, danas bi slavio rođendan, a ja bila najsrećnija majka, svekrva i baka na svetu.

*******************

Nikada neću prihvatiti da je zaista otišao, da ga nema. On će za mene uvek biti tu, pored mene, onda kada treba. Znao je on to jako dobro, koji su ti trenuci, kada ja bez njega ne mogu.

Jer, pamtim samo naše lepe trenutke. Onih, onih drugih bilo je malo, mahom zato što smo bili previše slični, razmišljali na isti način, ali uz pomoć različitih argumenata, pa nekada i nismo postali sporazum.

Ali onaj trenutak, kada stavim ruke na njegove izvajane slepoočnice, provučem prstima kroz tu gustu kosu, vidim mu oči kako mi se smeše, znala sam da smo opet došli do dogovora.

Čovek snuje, a Bog određuje!


Sigurna sam da je na boljem mestu, nego ovaj sveg, u kom ja odrobijavam dan po dan. I još sam sigurnija da će me čekati. Postoji još toliko svetova koje nismo videli,  ima još toliko teorija o vremenskim crvotočinama, kroz koje se putuje daleko brže od svetlosti, stižući tako do zvezda.

Pogledam u mračno nebo i znam da je tu. I da organizuje društveni život, tamo gde jeste, dok mene ne puste da mu se pridružim.

Ne plašim se. Neka se i oboje pretvorimo u misao, mi ćemo biti zajedno. Ja to znam. Tiho i smireno čekam njegov poziv.





1. rujna 2017.

EMINA








Bio je to kraj septembra 1999.godine, kada sam se našla u Banja Luci sa klijentkinjom, u vezi jednog komplikovanog posla, iz delatnosti, kojom se uspešno (a tako je i danas), bavila.

Prekrasna je Banja Luka u ranu jesen – raskošne boje, crvenkasto-smeđe-zeleno-zlatne, hladni Vrbas, sa onim svojim posebnim mirisom osebujne svežine, ponosno razgranate lipe u centru, još uvek toliko zelena trava....i onaj osećaj opuštenosti, bez žurbe i nervoze, kad se lagano ispija kafa, a vreme celog sveta je, čini ti se, tvoje. Ali, nisam tamo bila na odmoru, posao je zahtevao svoje, svega par dana sam po 3 – 4 sata uspela odvojiti za svoju dušu.

I, kad smo već tu, predloži mi klijentkinja da se odvezemo do Sarajeva, nije daleko, na nekih sat vožnje od grada je granica sa Federacijom. Lepo je vreme, predstojeći posao se pokazao dosta važnim, te se uputismo nas dve na put.

****************

Skoro stigosmo do onog metalnog mosta, što ga je pravio UNPROFOR, gde je i granica sa Federacijom, kad – odron na putu. Neposredno pre toga pala sitna, dosadna kiša, najavljujući sumornu jesen, a kamenja, što krupnog, što sitnog, na sve strane. Nemam običaj voziti brzo ni po najlepšem vremenu, a kamoli po kiši, lagano se počeh provlačiti između popalog odrona, samo mi neki sitan grumen, činilo mi se zemlje, našao na putanji, nisam ga mogla obići. I pređoh preko nje, verujući da sam prošla prepreku, ali mi jedan jedva čujan udar u donji deo auta nikako nije dao mira.

I nastavljam ja, još sporije nego pre, pratim instrument-tablu i vidim ono čega sam se najviše plašila – temperatura motora počinje da raste, kao da vozim preko užarenog ugljevlja, a ne mokrog, podosta izlokanog asfalta. Beše mi jasno da nešto ozbiljno nije u redu, da sve mora imati veze sa onim, jedva osetnim, udarom i da mi treba pomoć. Gledajući neprekidno u kazaljku, koja se neverovatnom brzinom kretala ka alarmantno crvenom podeoku, zaustavih se kod prve kafane, potpuno prazne, samo je jedan momak, valjda mu se tek brada ustalila, sedi za stolom, prekrivenim blistavo belim stolnjakom i pijucka kafu.

Sedosmo nas dve kod njega, pitavši ga prethodno za dozvolu. Obasja mu lice širok osmeh, rado prihvati društvo za kafu, rekavši kako mu i nije bio merak da je pije sam.

Nastojeći da mu ne pokažem svoju uznemirenost, rekoh da mi treba pomoć, naišle smo na odron, verovatno mi je oštećen karter na autu, moram bez odlaganja naći majstora. Uozbilji se on, ode do telefona na šanku, nešto objašnjava i ozbiljno razgovara, pa se vraća, rekavši nam da na miru sačekamo, stiže, kaže,  pomoć za najviše pola sata. Odvući će me do najbliže varošice natrag, u Republici Srpskoj, ima tamo jedan dobar mehaničar, nema šta ne zna popraviti.

Muka za razum ne zna. Iako mi beše dobro poznato da se moj auto mora nositi vozilom šlep-službe, nikako vući sajlom, pristadoh, samo da što pre rešim nenadani problem. Valjda toj skalameriji za nekih desetak kilmetara, ništa neće biti, čak i ako radim ono, što ne bih smela.

Ne kažu mudri ljudi bez razloga da nije mudrost izbeći zlo – to niko ne može izbeći. Mudrost je – izabrati manje zlo. Pa, tako reših i ja.
Jedva mi popismo tu kafu, dok sam palila svaku cigaretu na žaru one prethodne, kad – evo stiže naš spasilac. I odvuče nas do majstora, za kog reče da ga zna odavno, dobar je, radin, pošten, zna svoj posao i nikad nikog odbio nije, naročito ne u nevolji.

*****************

Beše, nažalost, moja laička dijagnoza havarije tačna – oštećen mi karter i to alumijumski, dakle, nema druge, nego naći prevoz, odneti deo kod jedinog majstora, koji popravlja i vari aluminijumske delove za putnička i teretna vozila. Pa onda ga još ugraditi, da bi se auto osposobio za vožnju, da se možemo vratiti kući. Šta ću, vidim ja svoje dobro jutro, od Sarajeva ništa, biće dobro ako uspem ubediti čoveka da izvrši popravku odmah i sve to uraditi za dana. A kiša, pada li pada. Ne prestaje.

Majstor, koji mi se predstavi kao Ahmet, videći moje uspaničeno lice, potapša me po ruci, rekavši da ne brinem, biće to sve u redu, eto, otišao mu sin po komšiju, koji će me voziti u Banja Luku, sve će to biti urađeno i auto će biti kao da ništa nije bilo.

I....da ne dužim.....Za nekoliko sati, negde do 4 popodne, vratismo se mi kod mog spasitelja, sa zavarenim-popravljenim karterom, a kako sam to sve uspela uraditi u to malo vremena....baš i ne želim pamtiti. Bilo je....najblaže rečeno, teško, komplikovano, samo mogu zahvaliti tom divnom Ivanu u Banja Luci, koji je, bez reči protesta, ostavio prepunu radionicu i odmah uzeo da rešava moj problem, da mi olakša muke.

Kad smo se nas dve pojavile kod Ahmeta sa ispravnim delom, već je sumorna varošica tonula u neki čudan sumrak iako mu za to nije bilo vreme. Možda zbog sumornog i teškog neba, možda zbog sve jače kiše, nikad neću znati.

I kreće moj spasilac sa popravkom, rekavši mi da će trajati bar 3 sata, radiće i on i sin, golobradi plavokosi momčić, koji od oca uči zanat, što će ga bilo gde u svetu moći ishraniti.

**********************

Tek što smo se počele dogovarati kako ćemo i gde provesti to vreme, izlazi iz kuće lepa, relativno mlada žena, kose prekrivene belom maramom i poziva nas da uđemo. I ne sluša naša nećkanja, kaže da uvek ima mesta i za nenadane goste, šta ćemo u kafani, to nije mesto za žene, sačekaćemo kod njih, koliko god bude trebalo. Dakle, da smo i htele odbiti, ne bi se mogle odupreti njenoj tihoj, ljubaznoj i nenametljivoj upornosti.

Tada, po prvi put, pogledah kuću, još ponegde kod krova izbušene nečim, što me jako podseti na metke, ne baš naivnog kalibra....Ali, blistavo čistih prozora, ofarbane drvenarije, sa mesinganim zvekirom na vratima. Bašta, još uvek puna cveća, negovana i uredna, na svakom stepeniku velike saksije sa rascvetalim crvenim i ljubičastim muškatlama.....Domaćinska kuća, u kojoj niko ne sedi i lenčari, već se radi od ranog jutra do mrkle večeri.

Kad uđosmo, dočekaše nas blistavo čiste krpare i opet cveće, čini mi se limunovi, još je na jednoj saksiji bilo nekoliko zlatno žutih plodova. Dolazimo do sobe, u kojoj se sedi, kad se ima vremena za odmor i predah, ja se setih kuće moje komšinice Razije iz Bačkog Novog Sela, pa se odmah izuh, dajući očima znak Mileni, mojoj klijentkinji, da i ona isto učini. Gleda nas, ćutke, naša domaćica Emina, pa se, kad je videla da se izuvamo, samo nasmeši, zahvaljujući mi očima, što poštujem kuću i običaje.

Lepa, prostrana soba na uglu, sa prozorima na dva zida, na podu opet krpare, nigde ni trunke prašine, zavese bele, ručno heklane, uštirkane, šušte čistoćom....Uza zid, prateći prozore, dve dugačke sećije, sa vezenim, heklanim i štrikanim jastučićima, ni ne znam koliko ih je bilo, veliki niski sto, prekriven belim stolnjakom, izvezenim žuto-crvenim ružama, gde moje iskusno oko odmah prepozna onaj puni vez, najteži za rad, koji samo velika veština može izvesti.

I sede dve žene, starije od naše domaćice nekoliko godina, tihe, crvenih očiju, takođe povezane u bele marame. Emina ih predstavi kao svoje sestre, jedna živi u Švajcarskoj, druga u Norveškoj, dok njima reče da su joj stigle jaranice iz Novog Sada – Vera i Milena. Kako su se njih dve zvale, ne znam, uvek sam bila „posvađana“ sa imenima, a i nisu baš nešto davale priliku za obraćanje. Mahom su ćutale, ali pritisnute nekim svojim jadom, nisam  ni jednog trenutka osetila ni tračak negodovanja zašto smo nas dve sada tu.

***********************

Nije prošlo ni nekoliko minuta, kad se pojavi Emina sa kafom i kristalnom tacnom sa šećerom u kockama, još se izvinjava što je kafa u fildžanima, navikli su, reče.

Kao da je tračak sunca obasjao sobu, kada sve primetiše koliko sam se obradovala, govoreći kako kafu iz fildžana nisam pila, još otkako sam bila dete. I vazduh nekako manje gust, atmosfera odjednom lakša.

Priču, koja je trajala satima, prekidala je samo Emina, donoseći, jednu za drugom, tepsiju sa burekom, sirnicom, zeljanicom, krompirušom...Ne vrede naši protesti kako smo ručale u Banja Luci, uvek se, kaže ona, može jesti, a pogotovo kad je čovek u nevolji.

Valjda nam je, za tih par sati, iznela i prinela sve što je imala u kući. Sa osmehom u onim tamnim, iskrenim očima. I njoj, otečenim od suza, što isplakanih, što zadržavanih.

***********************

Osećam da se nešto krupno moralo desiti, ali, ni po čemu ne mogoh spoznati o kakvoj se nevolji radi. Jer, sreća sigurno nije, ne nosi se belo i ne ubledi lice, sa tamnim kolutovima oko suznih očiju od dobrog.

Treba ispuniti vreme razgovorom, kada naslućuješ da je, uglavnom, svaka tema „minsko polje“.

I krenuh ja, vadeći teme ne znam ni sama iz kojih dubina svesti i podsvesti, sa pričom o njenim, zaista prekrasnim, ručnim radovima, pa tako.....nastavismo o kuvanju, receptima, cenama na pijaci, gde se oni, isključivo, snadbevaju, „jer su radnje preskupe i nema se, sestro draga oklen nadojamiti, nikad im dosta“. Uključiše se i sestre, polako počesmo razgovarati, u početku stegnuto, a onda sve spontanije i lakše, već skoro čekamo jedna na drugu, kada će završiti. Ženska posla – kada se priča o kući, cveću, bašti, ručnim radovima – lako je razgovarati satima.

Vidim, moja Milena ćuti, nije ona u tim vodama, nikada se nije udavala, ne znam ume li i čaj čestito skuvati. A i bolje je, neka samo ponekad neku prozbori, plašim se da će, onako obuzeta sama sobom, nešto nezgodno reći.

Onaj sto, koji mi se učinio tako veliki, savio se od iznete hrane, valjda srcem i dušom napravljene – posle bureka i pita, belog sira od njenih krava i masla, sa hlebom, hrskavo-zlatne korice, iznese ona kolače, pa domaći rahatlokum, valjda nikada u životu bolji nisam probala.  Kad mi reče da ne zna praviti lenju pitu, a uvek je to htela naučiti, zapisa recept, zahvaljujući mi, kao da smo mi njih gostile celo popodne, a ne one nas.




I, jednako dirljivo ljubazna i gostoprimljiva Emina, iskreno priča o svojoj deci. Razišli se po svetu, samo taj jedan sin ostao u kući, on će naslediti radionicu i kuću, imaće bar unuke, danas – sutra, da ima za šta živeti, kad već ostale viđa jedva jednom u godini.

Uključiše se i njene sestre u razgovor. Pričaju kako se nikako ne mogu privići na tuđinu, skoro da viceve prave na svoj račun, dok nam pokušavaju dočarati svoje muke sa učenjem nepoznatog im jezika, kada nešto nakaradno nauče i zapamte, pa se ljudi smeju njihovim neveštim pokušajima da nešto kažu, ne mogu ćutati po vasceli dan.

I pitaju još one nas kako smo preživeli bombardovanje! Znaju one da je Novi Sad jako stradao, da je stradalo kuća, da su svi mostovi porušeni....Kao da su proteklih deset godina provele vezući sitan vez, a ne bežeći od zla, spasavajući živu glavu deci i sebi.....

Milena ćuti, a ja pokušavam nekako izbeći pravi odgovor, jer ga možda i nema. Kako im dočarati pretrpana skloništa, gde se mogao čuti samo plač male dece, bitka za krevet, za mesto, obično od onih, koji su svoje proživeli......Onaj gusti dim, dok je gorela Rafinerija, cveće i sveće kod srušenih mostova.....Pretrpane skele po Dunavu, sa kojih se podavilo ko zna koliko ljudi.....Fatalističko čekanje da dođe projektil sa svojim imenom. I toliko toga još.

Ne postoje reči, kojima se sve to može opisati.

Pričala sam im kako smo još i viceve na svoj račun i nevolje pravili, kad u 9 sati uveče ne počnu zavijati sirene, koje smo zvali „ŠIZELE“, a mi se pitamo – „Di su, da im se nije štogod desilo usput?".......Uspeh ih i nasmejati, mašu sve tri glavom, konstatujući kako je čovek proklet, kad se na sve može navići, na zlo možda i pre, nego na dobro.

Jer, zlo nam je, rekoše, izgleda svima suđeno, dok je dobra u životu toliko malo, na prste se jedne ruke mogu nabrojati istinski srećni trenuci, koji su nam podareni.

*******************

Ulazi joj muž, Ahmet, rekavši da je popravka pri kraju, jedva još pola sata, a možda i manje. Dakle, ipak ćemo moći krenuti kući, ako ne želimo spavati kod njih, kasno je, sigurno smo umorne, a mesta će se naći. Isto to potvrđuje i Emina, ubeđujući nas da se okanemo vožnje po noći, opasno je, put je dugačak, loše je vreme, nekako ćemo se stisnuti svi, ne trebamo se brinuti kako, rešiće to ona sve. Ljubazno odbijam, govoreći kako će se brinuti naši kod kuće, ne možemo im javiti da ćemo kasniti......E, kada je to u pitanju, onda....

Vidi moja Emina da sam odlučna u svojoj nameri, pa odustade od daljeg ubeđivanja, govoreći mi kako me razume, ako žena ima svoju kuću, onda i treba žuriti da joj se što pre vrati. Nego, da je sačekamo koji minut, nešto kratko treba da uradi, eto nje odmah....

Vraća se sa paketom, zavijenim u divan stolnjak, izvezen plavim zumbulima, neka imam uspomenu na nju, reče mi stidljivo....A spakovala nam je pite i kolača, dug je put, neka ne hitamo, valja se okrepiti i obnoviti snagu.

Sva sreća što smo Milena i ja nakupovale slatkiša za našu nesuđenu posetu i boravak u Sarajevu, pa sve to ostavismo njima, neka se i oni malo oslade nečim, što nisu njene ruke morale napraviti. Skanjivala se, jedva je to primila, valjda tek kad joj rekoh da je to najmanje čime joj možemo uzvratiti za svu dobrotu i iskreno gostoprimstvo, kojima su nas obasuli.

*****************

Skupismo nas dve cigarete, sa njenom adresom (koja mi je posle, volšebno, nestala), pakujemo tašne, spremamo se da krenemo, kad.....upita moja pametna Milena zašto sve tri imaju bele marame. Da li je to običaj da se udate žene tako oblače, nije to do sada videla. I ne primećuje kako joj očima dajem znak da ućuti, čepam ispod stola, osećajući da je to poslednje pitanje, koje je smela postaviti.

Uh, bolje da me crna zemlja progutala, nego što sam čula grcajuću Emininu priču, dok su joj obe sestre, bez glasa i jecaja, počele plakati.

„E, lijepe moje......

Juče smo za našeg babu pravili dženazu.....Skončao je prije šest godina, u teškim mukama, nedostojno poštena insana.

Bio taj proklijeti rat, stalno se smjenjivale kojekakve vojske.....Jedan dio muškaraca i djece pobjeg'o u šumu, ostale žene po podrumima i štalama, one, koje su mogle, što nisu imale djece na sisi. Mislili smo, opljačkaće ono što nađu, pa otići.

A onda su.....onda su sve muškarce, koje su pohvatali ko zečeve po selu, zatvorili u džamiju.....Zamandalili vrata, zakucali daskama.....I zapalili, k'o vatru na ognjištu. Pa se izgubili, pijani od ono rakije, što su našli po kućama, sve podvriskujući.




Cijeli dan i cijelu noć je gorjelo, a da niko nije smio prić'. Nek' živim još 100 godina, nikad mi neće prestati ona vriska i zapomaganje.


Babo je skrio ličnu kartu u neko kamenje, pa stavio ispod sebe. Po njoj, nagorjeloj, uspjeli smo ga naći, prije dva dana, kad su čistili ruševine ovi.....ovi UNPROFORCI.....Eto, bar smo mu kosti uspjeli sahranit', nek mu Allah da mira u dženetu.“

********************

Sve do tog trenutka uspevala sam kontrolisati svoj nemir....zbog onog nečeg, što je bilo u vazduhu, onog što sam osećala, a nisam ga mogla definisati ni nazvati pravim imenom.

A onda.....onda su sve brane popustile i pukla sam. Čim mi nije rekla KO je tu strahotu učinio, znala sam.....Nije ni morala. Znala sam.

Dakle, juče je sahranila oca, a danas dočekuje nas dve, iskreno, dajući nam od srca sve najbolje što je u kući imala, znajući odakle smo! Zadržava nas da prespavamo, videći koliko smo potresene i premorene! Pakuje nam hranu za put......

Ustala sam, prišla joj, grleći je toliko čvrsto, da su mi ruke pobelele, dok su nam se suze mešale na obrazima.

„Nemoj, mila moja! Nemoj, dušo, nemoj ljepoto moja! Nemoj tol'ko plakati, nisi ti ništa kriva. Zlotvora ima svugdje, samo, ko im se uspije skloniti, neka bude srećan.

Daj, probaj se malo smirit', valja vam cijelu noć putovat'. Nikada ti to ne bi rekla, da me nije tvoja drugar'ca pitala.

Da na svijetu nema zla, ne bi umjeli prepoznat' dobro. Moja je duša bolna, al' mirna, babo nam je stig'o u dženet, imaće veliki Allah milosti i razumjevanja za njega!“

********************

Tek negde kod Bijeljine mi nekako presušiše suze.

Padala je kiša, na mahove je brisači nisu mogli ukloniti sa vetrobrana, bilo je gužve na putu, kamiona, autobusa, onih u brzim putničkim kolima (verujem, mahom većine „skinute sa osiguranja“), koji stalno negde žure, pa bez trunke razmišljanja ulaze u (samo)ubistvena preticanja.....Sve smo to prošle, bez ijednog incidenta. Ali i bez reči.

Nikada neću prestati verovati da su nas samo njena čista duša i čisto srce sačuvale od stotinak smrtonosnih zamki, na tom ukletom putu, po ukletom vremenu.

Svitala je siva zora, kada smo ušle u Novi Sad. Žive, zdrave, nepovređene i.... emotivno potpuno slomljene.

**********************

Emina, sestro moja po jadu i nevolji.......Divna dušo, ispunjena dobrotom i ljubavlju, širokog srca, koje nije otrovala mržnja.....

Koji li nas je to usud spojio, koja je to bila sila, što nas je stavila jedna drugoj na put? Možda nas je čekala neka nepremostiva teškoća na tom našem planiranom putu, možda čak i sa fatalnim ishodom?

Trebalo je tebe da upoznam, da bih shvatila kako i od najveće strahote, one, koja nam je uništila život, postoji još veća - kada osećaš ko te je unesrećio, svesna da učinjena zla nije iskajao, dok te ubija nemoć.....Da prihvatim kako se mora prolaziti kroz život sa ponosom, mirom u duši, neokaljanim srcem, dajući od sebe sve što mogu, ne očekujući bilo šta zauzvrat......Da opet poverujem kako ima dobrog na ovom svetu, bila to i jedna jedina sveća, čiji plamen obasjava neprozirnu tminu, prema čijoj svetlosti idemo, svetioniku, koji nam neće dozvoliti da nas progutaju ambisi žaljenja....Da oprostim sebi samoj što tebi, koja si svojom čistotom izvidala jad na mojoj duši, nikada nisam valjano uzvratila, niti si to od mene očekivala......

Da mogu, dala bih ti ostatak svoga života, svoje srce....Jer, ti zaslužuješ i imaš za koga da živiš, sestro moja po sudbini.

Toliko bih volela da smo danas zajedno!

                **********************************************

Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE


















6. kolovoza 2017.

MOJ MILANE, KAD U VOJSKU POĐEM......







Uhvati pecaroš zlatnu ribicu.....Po već ustaljenom redu, taman ona dovrši kuknjavu da je pusti, ispuniće mu, reče, tri želje, kad tip, k'o iz topa – MOŽE.

I krene sa željama.....

-     Znaš, zlatna ribice, celog života sam sanjao o HAVAJIMA. Evo, ti meni obezbedi tamo jednu udobnu kuću na plaži sa svim pogodnostima;  hteo bih da boravim tamo,  kad god mi se ćefne.

Ona odahnu, prozborivši – „Ništa lakše, smatraj to završenim!“

Druga želja....
-      .............. teško podnosim plovidbu, imam uvek morsku bolest
vidiš da i pecam sa obale. A tek što se letenja bojim.....Ni prineti! I još ove silne bezbednosne mere, nemam ti ja strpljenja ni živaca za sve to.

Gleda ona njega zbunjeno, čeka da konačno izusti želju.
-        Nego, vidi....Da ti meni, lepo, napraviš auto-put do Havaja, pa ja krenem autom, onako laganica, zaustavljam se kad mi se ćefne, jednom ću i stići.

Ribica poludi, skoči joj pritisak na 3.500 (donji), zapenila, ne može se zaustaviti:
„Jesi li ti normalan, kretenu jedan, ko je još pravio auto – put preko okeana, a tek toliko dugačak? Znaš li ti da je to 20-ak hiljada kilometara? Biraj nešto drugo!“

Ovaj neće. Zapizdio, k'o poslanik vladajuće koalicije u Skupštini, kada kolega iz opozicije, sa kojim se, inače, ožderao bar 15 puta, predloži neki amandman. Hoće auto-put do Havaja i hoće. Ne popušta ni makac.

Uzdahnu ona......
„Dobro, hajde da to ostavimo za kasnije pregovore. Da čujem treću želju.....“

Pecarošu zablistaše oči, dobiše neki sanjalački izraz, pa nežno prozbori:
-        Draga moja zlatna ribice......Eto, stalno mi prebacuju kako sam muška šovinistička svinja, a to nije tako, ma, ni u ludilu. Ali, šta da radim, kada ih nikako ne mogu skontati.
Nego......kada bi mi ti podarila tu sposobnost da razumem žene, uštedela bi mi toliko nevolja....bio bih najsrećniji čovek na svetu!

Ćuti ribica, teško zamišljena.....Ćuti......Onda obrisa perajem oznojano čelo iznad onih njenih buljavih očiju, pa nekako prozbori:
„Je li, burazeru......Taj auto-put....Da, taj do Havaja....Sa koliko si hteo da bude traka?“

****************

Dakle, znam da je Kain ubio Avelja, zato što je pričao stare viceve, sve znam....Ali, morala sam pomenuti ovaj vic sa bradurinom, jače od mene, pa to ti je.

Jer, drage moje, zaista vas nikada neću razumeti, iako sam (niko nije savršen, šta ću) i ja pripadnica tzv. Slabijeg pola. Ha, slabijeg.....Malo sutra!

Jeste li htele ravnopravnost? Jeste! Dakle, ako su mužjaci....ups., pardon,  muškarci mogli da služe vojni rok, neće ni vama, uključivši i moju malenkost, kruna sa glave pasti. Naprotiv!

Jednostavno, zapizdile ste na prvu loptu, smanjio vam se fokus, pa ne vidite silne prednosti ove epohalne ideje, koja će ući, sigurna sam, ako ne u Ginisovu knjigu rekorda, ono bar kod Mr Riplija......

Ničim izazvana ni pozvana, drage moje,  prisvajam sebi pravo na pokušaj da vas osvestim i privedem pameti. Uostalom, zar sam ja jedina, koja radi ono, za šta nije kompetentna, ono, što od nje niko nije ni tražio, niti je pitao za mišljenje?

Hajde jednom prestanite peniti i arlaukati, već lepo skuvajte kaficu, sedite i dobro razmislite o onim DOBRIM ASPEKTIMA odazivanja pozivu OTADŽBINA TE ZOVE.


*******************

Za početak, moraće vam praviti ispraćaj u vojsku. Eto prilike da se angažuje prerađivačka prehrambena industrija i individualni proizvođači, red je da i oni zarade neku kintu..... nema veze što je suša uništila sav rod, pare za navodnjavanje su 100-te na listi prioriteta, ihahaj nakon Beograda na vodi, Beograda pod vodom....kako li ono beše, stao mi mozak, Koridora 128 i sličnih maestralnih umotvorenija.

Pozapošljavaćete sav komšiluk, bar na nekoliko dana, neka i njima malo svane.....Par dana tu, par dana tamo, nakupi se, zar ne?

Nema pravog ispraćaja bez dobre muzike. Dakle, sve one silne zvezdice u pokušaju i ambiciji, one što ne pitaju šta košta, samo da bi dobile status estradne umetnice, ako već nisu obezbedile zanimanje STARLETA, moći će pokazati svoje izuzetne glasovne mogućnosti, a i zaraditi koji evrić, umesto da samo plaćaju nabeđene stiliste, alave urednike i kobajagi fanove, koji su im podrška, dok nemilosrdno prže oni reflektori.
Još kada se uzme u obzir da će morati plaćati porez (doduše, nisam još čula KAKO će se to kontrolisati, ali, dobro, sada i ja samo zakeram i komplikujem), eto koristi za budžet i to neviđene.

A kada se ispraćaj završi, ide......šta....hajde, ti mala iz pretposlednje klupe levo?! Ide šuška, naravno! Kako ste mogle prvo to zaboraviti?

Čoveče, pa kad ste poslednji put videle gomilicu keša, onako svog zgužvanog i  znojavog, ali, poklonjenoj šuški se u zube ne gleda, nije li tako?! Taman da kupite jedan pristojan auto, da se lepo provozate, sa sve levim laktom izbačenim kroz prozor, crnim neprovidnim naočarima – a niste sponzoruše!!!!!

***************

Onda, sa voznom kartom, koju ste dobili, dakle neće vas pocepati za to, odlazite grupno na železničku stanicu. Imate pravo da cugate do mile volje, niko nema pravo da vas otrcava i viče zgađeno „Vidi onu profuknjaču, kako se oždrljekala!!!!!“ Napijanje do besvesti je neotuđiv deo rituala.

Dok svi na stanici plaču, naročito vaši muževi i momci, jer su već skontali da sada sva šljaka u kući i oko dece pada na njihova snažna muška leđa, vi se već upoznajete u kupeu, razmotavate pečene piliće i pite, a sedma tura žestine upravo se prazni.

Hajde, da se ne lažemo – kad su vas tako lepo i emotivno ispratili, kad negde idete? Nisu nikad! I taj doživljaj hoćete da propustite? Lele, nikad vas prizvati pameti!

********************

Stigle ste u kasarnu, zadužile se opremom (moraće praviti veće brojeve, valja ući u pantalone, a nikako da skinete onih 20 kila viška), pokazali vam VAŠ krevet, dakle, samo vaš jastuk, vaš prekrivač, koji nećete morati cele noći prevlačiti, ormarić, u kom će stvari stajati onako, kako ih vi postavite......I kreće vaša epopeja po pozivu Otadžbine.

Što jest – jest, moja iskustva u tom pogledu su više.....teoretska, pokupljena iz priča (kuknjave) mojih drugara, knjiga i filmova, naročito onog sa ušećerenim Ričardom Girom, ali su, ipak iskustva. Uostalom, ako se na prste jedne ruke, a i to je premalo, može nabrojati i jedan viši funkcioner, koji obavlja posao za koji ima diplomu, onda mogu i ja drobiti o onome, kroz šta nisam prošla.

Doduše, imala sam u srednjoj peticu iz ONO i DSZ, bila sam jednom na gađanju, imala odlične rezultate, jedino što me je vrat boleo dve nedelje, nakon što mi je profesor nežno gurnuo glavu prema zemlji, dok sam gađala, tako da sam bila ubeđena da ću ostati bez prvih 5 pršljenova. A znala sam i pušku da rasklopim i sklopim....jeste da je to bilo iz petog pokušaja, bilo je i viška delova, kol'ko hoćeš, ali......važan je rezultat.

I na faksu sam dobila devetku iz ONO (i DSZ), a i to zbog čiste pakosti profesora, jednog iskompleksiranog pukovnika u ambiciji, koji je uvek govorio kako „iz principa ne daje desetke devojkama“. Dakle, edukovana sam, tvrdim to odgovorno.

Auh, opet se ja rasplinuh.....Dakle, da nastavim.

Kreće se, pretpostavljam, sa radnim obavezama. Spremate krevet, ali ovog puta samo VAŠ. Setite se kako vam izgleda stan, kad se ispovraćate sa posla, kao da je bomba pala, od zgužvanih prekrivača, jastuka na podu, pižama, čarapa, uvek samo po jedna, a druga.....niko živ ne može da je nađe. Nikada mi nije bio jasan fenomen JEDNE ČARAPE, ali...to sada nije tema.

Rano ustajanje? Pa to radite i kod kuće, jer valja dovršiti ručak i peglanje, sve naterati da otvore oči umorne, usput razmišljati kako ćete skrpiti onaj harač za klinca, koji su smislili u školi. Ovde toga nemate! Potpuno vam svejedno i za osiguranje i za štete....i za grom, koji će MOŽDA udariti u školski gromobran, onaj koji nije valjao ni dok je građena, kao i niz drugih idiotluka, što se tiče, neiscrpni su sa idejama. O užini, novom telefonu i igricama da i ne govorim....Ni brige ni pameti.

Umivate se, nema brijanja, niko vam neće gledati u dlake na nogama i rukama, dakle, ništa vosak, depilacija, epilacija.....I nema šminkanja, a baš ste potrošile sve zalihe, koje ste kupile još pre dve godine, kad se dragi zeznuo, pa umesto uvelog cveća, perući savest zbog nekog greha, za koji ne želite znati, dao vam šušku i tako vam omogućio da kupite ono najnužnije, što vam fali od kozmetike, jer ovako nema šanse.....kad uđete u parfimeriju, umesto tečnog pudera i maskare, laka za kosu, šampona, koji će od retke kose očas posla napraviti bujnu grivu, JER VI TO ZASLUŽUJETE, odmah se setite da vam je ponestalo praška za veš, omekšivača, i sl....pa za vas ne ostaje ni cvonjka.

Samo se lepo očešljate, nema veze ako je tamni izrastak na kosi bar 5 cm, niko vas ne gleda, a to i nije prekršaj, bar dok se neko ne seti.

Nakon gimnastike, koja će vam, da vas upozorim na vreme, nemoj da posle bude kako vam nisam kazala, najteže pasti, ali čim pomislite da imate besplatnu teretanu, sve vam lepo u životu. Tek onda skontate da tih 20 i kusur kila viška niste dobili baš samo od vode, da se to može skinuti samo vežbama, zaboravite čudotvorne čajeve, tablete i slične idiotarije, tipa „Za 5 dana 3 kilograma manje, a jedete šta hoćete!“, sve dok ne pogledate uputstvo, gde piše kako IPAK morate redukovati ishranu i izbaciti ugljene hidrate, uz obavezne fizičke aktivnosti, dok vam uši bride od cene, kojom su vas klepili za čudesni preparat.

Onda idete na doručak, koji NISTE VI MORALI SPREMITI. Izuzev, ako vas ne zapadne rad u kuhinji, ali, hajde da idemo na povoljniju varijantu.

Čaj je bljutav, hleb od prekjuče, crni, najzdraviji, marmelada.....i onda se prisetite kako inače ni ne doručkujete, pauzu koristite da trknete do pijace, radi kupovine ono malo jada za ručak i uz ručak.

I sve ostale poslove, u okviru tzv. Radne obaveze, obavljate mirno, bez napora, razmišljajući usput kako, kada završite, onda bar znate da ste gotovi. Dok ste civil, zna se – nikad kraja. Taman spremiš sve, a onda ispočetka. I ništa se ne vidi.

*****************

Vežbe na poligonu.....

Hukćete, dok se pentrate na prepreke, dok trčite u neudobnim čizmama, dok se konopcem prebacujete na drugu stranu....ali, znate da je svaka utrošena kalorija blagodat za vašu liniju, koju ste izgubili još iz onog vremena, kada ste usisavali sve sa stola za klincima, „da se ne baci“.

Valjate se kroz ono blato, nije baš ni prijatno, ni ugodno, ali znate da nećete VI prati tu isprljanu uniformu. Kao ni sve ono, što vaši ukućani mirno tresnu u mašinu, dok se treći put u toku dana kompletno presvlače, jer ne podnose znoj.....I nećete skidati fleke od paprikaša i riblje čorbe, koje vaš najdraži obavezno zapati nakon neke žurke, čudeći se otkud to, kad se to NJEMU baš nikada ne dešava.

Pucanje.....Ide u početku tešku, ali kada zamislite da je meta vaš neposredni nadređeni, onaj koji (ili koja) vam meri svaku minutu, traži gramatičke greške u dopisima, crvenom olovkom precrtava ono što nije podobno, nikada vas ne predloži za stimulaciju......Idi begaj, ima da vas odmah predlože za pukovsko takmičenje u gađanju, gde li se samo krio takav biser od neotkrivenog talenta?! Dakle, samo prava motivacija i obavile ste više od pola posla.






I kladim se u šta god ko hoće, da nećete nijednom napraviti haos, kada nekome na dno rova ispadne bomba, iz koje je izvučen osigurač.....Da su žene tako smotane, odavno bi ljudski rod izumro.

***************

Nisam namerno drvila o polaganju zakletve, na koju vaši MORAJU doći, sa sve paketima i obaveznim džeparcem, pa, baš kad vam počnu arlaukati kako im je teško, kako.....vreme posete gotovo, svi neovlašćeni moraju napustiti krug kasarne.

Imate izlazak jednom nedeljno......Lepo, na miru obiđete radnje, nađete štošta iz one gomilentine, koja stoji već godinama, a baš vam to treba.....Hajde da čujem, kad ste poslednji put provele 2 sata bazajući bez veze? Ne možete se setiti, je li tako.

Dakle, odmah će živnuti trgovina u varošici, dočekivaće vas sa osmehom, a mužjaci će vam se sklanjati u kafani, isprepadani onim silnim borilačkim veštinama, za koje su ubeđeni da ih uvežbavate svaki dan.

Konačno, jednom u životu, imate vremena za sebe. Kada otaljate radnu obavezu, imate svoje 2, 3 ili 4 slobodna sata, koja pripadaju ISKLJUČIVO vama. Dakle, niko vas ne cima za domaće zadatke, ne peglate košulju, koja se mora baš sutra obući, mada u ormanu ima još 5 istih......Čitate trač-časopise, gledate ono što vi hoćete, zaboravite da postoje fudbal, košarka i boks. Sat vas ne interesuje, vaše vreme određuje neko drugi, ali ga barem poštuje.

E sad, možda vas zapadne tzv. Društveno – politička nastava.....Setite se svih onih silnih emisija vesti, okruglih, ovalnih i ostalih stolova, gde su svi jako pametni, nadvikuju se i niko ne sluša drugog gosta ili gošću..I ispiraju i ispiraju vam mozak, do ludila, do onesvešćivanja......Pa, to vam je otprilike to. Dakle, ništa, što već niste iskusili. I preživeli.

Primate pakete jednom mesečno i obavezno neki dinar, nije to zbog vas, nego bruka je, da se vojnikinji (jao, što mi leži taj podobni novogovor) baš ništa ne šalje. Ne razmišljate kako ćete razvući do kraja meseca ono malo jada i bede što vam legne na račun, izrešetano kreditima, sindikalnim otplatama, pomoći za ovo, za ono.....Struja poskupela? To više nije vaš problem, mirno gledate TV, ne smeta vam obavezno gašenje svetla, jer se već odavno ne sećate KADA ste to legli uveče u 10 ili 11......

Ako vas zapadne kuhinja, odradite. Koliko ste puta prali gomilentine sudova, ribali tiganje i šerpe posle kuhinjskih promašaja (dušo, ja se tako opustim kada kuvam, nije čudo što su najbolji kuvari muškarci). I to traje neko vreme, pa prođe.

Vešernica? Imate velike mašine za pranje, neće vam skočiti pritisak, ako ciknu, a u pitanju je, po dijagnozi vašeg majstora, UVEK programator, ni manje ni više......Kroz velike valjkove provlačite posteljinu, peglate kada morate, ali znate da sve to ima neki svoj vremenski rok, da nije doživotna robija, kao.....

Dakle, radite sve ono što i kod kuće, samo što ovog puta imate i svoje slobodno vreme, izlazak u grad, uslova da se odmorite.....I ne razbijate neprekidno glavu brigom kako i sa čim preživeti stalna poskupljenja, mada je prema mesečnom izveštaju RZ za statistiku, inflacija uvek 0,21 %. Valjda tu uračunavaju i cene lokomotiva i spejs šatlova, koje ne proizvodimo, ali HOĆEMO, jednog lepog dana a možda i pre. Glava vam prazna, mirna.....Kada vas uhvati napad nostalgije, samo se setite onih silnih noći, kada se onesvešćujete od umora u krevetu, a onda kreće horor, zvani RUKA.....Jer, njemu se baš pri'oćilo.....Samo se toga setite i napad će momentalno proći! Krevet, u kome ste samo vi, ima svojih ogromnih, nesagledivo važnih prednosti.

I konačno....konačno.....konačno možete biti bolesni, dobiti pravu poštedu, gde nećete morati sa temperaturom od 38,6 spremati ručak za sutra, peglati one zaostale tri mašine veša, tegliti po četiri kese sa posla, dok se najdraži za to vreme svali u fotelju, sav nesrećan, popije 3 'ladna piva, a onda pita KAKO POČINJE RAK GRLA....dok vas mladunci obaveštavaju da im morate pomoći oko domaćih zadataka, za koje tata nema snage, premoren je (vi ste inače sjajno, nikad bolje!). Pritom, znate da nećete dobiti otkaz, ako ste na poštedi, da ne kažem bolovanju.

*******************

E, sada da se uhvatim u koštac i sa poslednjim argumentom, zvanim – RATOVANJE, što apsolutno nikada ne propuste da potegnu kao poslednji džoker.

Dakle, postoje dve varijante – da li ćete ići u bitku sa ženama ili muškarcima.

Ako i ostali angažuju žene kao ratnice – moderne Amazonke, budite apsolutno bez brige. Kada se vidite na  bojnom polju, prvo ošacujete da li imaju više kilograma od vas. Onda, baš pre nego što ste otkočili oružje, primetite u gomili preko neku svoju drugaricu iz detinjstva, pa krene pozdravljanje i upoznavanje. Usput, počnete razmenjivati recepte, jadati se o svojim životima, koji su se pretvorili u sve ono, što NISTE hteli....O mladuncima, koji vas ne slušaju, već uporno furaju svoj fazon.....O roditeljima, koji vas udaviše sa svojom kuknjavom i nebuloznim zahtevima.....Na kraju, zaključito da je krajnje glupo da se svađate i ubijate zbog desetak kilometara ziratne zemlje, na kojoj se baš lepo mogu napasati koze.....Kozje mleko i sir su IN, ako je Albanija mogla pretvoriti kozji sir u brend, zašto ne možemo i mi smisliti nešto slično....Lepo podelite tih spornih desetak kilometara na dva dela, pa napasate stoku, koja ćuti, ne gunđa, zahvalna je za hranu i vodu koju joj dajete, zadovoljna je sa čistim i suvim torom, koji ne prokišnjava. A i što bi se rušilo i rasturalo, kada dobro znate da raščišćavanje posledica takvih objašnjavanja i prepucavanja, padaju jedino i isključivo na vas. Da se žene pitaju, ratovi bi zaista postali relikt primitivnog kromanjonskog čoveka, onog što otkriva kako se može upotrebiti štap, dok urla PINK FLOJD.....Pogledajte ponovo ODISEJU 2001., pa će vam biti jasno šta htedoh reći.




Može se, naravno, desiti da ratujete i sa muškarcima..

Kada vas vide kako stojite u nepravilnim redovima, koliko god urlali na vas, jer ne možete odoleti da ošacujete kakvi su tipovi ispred vas......protivnici će umreti od smeha, jer su sve očekivali, samo ne takve protivnice...

Oni, koji slučajno prežive, odmah će potpisati bezuslovnu kapitulaciju, samo da pojedu nešto čestito, npr. paprikaš sa noklicama ili pečeni krompir sa sosom. Zato što im je dojadilo da gule konzerve i dvopek. Stomak očiju nema, glad je užas bez premca, može onaj tunjavi Frojd da kaže šta god hoće. Uostalom, da je ikada ratovao, malo bi preuredio prioritete životnih nagona.

Dakle, pobedile ste, bez ijednog ispaljenog metka.

Cilj postignut do nivoa savršenog!


******************

Kada vam istekne ta godina, kada ste se kalile i postale junakinje, vrnete se kući, sigurni da će vam u radnu knjižicu biti upisana u radni staž. Ta jedna godina vam više vredi, nego 10 civilnih, za koje vreme ste prvo godinama radili kao honorarci, onda preko tzv. Zadruga, za koje danas morate davati i mesečni  harač.....Ili se zagubila dokumentacija o plaćenim doprinosima ili ih poslodavac uopšte nije ni uplaćivao. O famoznom probnom radu, kada šljakate do poslednjeg ostatka snage mesec dana, naravno besplatno, a onda vam saopšte da niste zadovoljili, pa krenu sa novom ovcom za šišanje – ne treba ni da govorim.

Bolje sigurna godina radnog staža u radnoj knjižici, nego 10 godina rada, koji vam niko ne priznaje, jer nemate dokaza da ste radili ni uplaćene doprinose. Vrabac u ruci ili golub na grani – odlučite sami.

Pritom, za vreme vašeg odsustvovanja iz kuće, vaši će ukućani shvatiti kako se sudovi ipak ne peru sami, niti se pegla kreće daljinskim upravljačem, mašina za veš se mora uključiti i onda naći mesto gde će taj isti veš biti prostrt na sušenje.....Hrana ne uskače samoinicijativno u tanjire, mora se uložiti malo i truda da se pripremi ono što košta, ono što zahteva dobru šljaku, a onda ode kroz kazalizaciju......Razbacan prljav veš se mora pokupiti, neće sam od sebe, koliko god mu se umiljavao, kreveti se moraju spremiti lično, što ga neurednijeg ostave, to će im se više gaditi kada ponovo trebaju leći.

I vaš najdraži će ukapirati da će se utakmice šeste lige engleskog fudbala ipak održati, ako ih on i ne bude gledao, jer nema vremena od raščišćavanja po kući, spremanja, nabavke, kuvanja, pranja sudova i ostalih ljupkih zadovoljstava, a izradu školskih zadataka i prisustvo roditeljskim sastancima, sa razvoženjem na sportske aktivnosti da i ne pominjem.

Mladunci možda skontaju da IPAK moraju mrdnuti pozadinu, ako hoće da jedu, obuku se, urade lično domaće zadatke......Možda se prosvetle, pa skapiraju da ovaj svet postoji još ihahahaj od pre njihovog rođenja, dakle, nije tu samo da bi njima bilo lepše i zanimljivije.

Vratile ste se vitke, preplanule, a bez solarijuma, osvešćene da niste samo mašine za rađanje i tegleća marva. Dakle, onda sa punim pravom možete tražiti ravnopravnost, iako.....iako ja i dalje tvrdoglavo pokušavam zameniti biračko pravo za nacionalnu penziju... Ali, dobro, oduvek sam i samoj sebi redovno terala inat, previše je kasno da se menjam. Kakav se riđa oždrebi.....zna se.

Imaćete konačno brak, o kome ste sanjali – jer će vaš rad konačno početi biti cenjen kao realan i neophodan, a potreba za slobodnim vremenom, koje ćete koristiti po svom nahođenju, neće biti shvaćena kao grub atak na sigurnost bračnog gnezda.

Izuzev, ako ne dopustite da se sve vrati na staro, pa se snalažljivi ponovo pretvore u nesposobenjakoviće, koji bi skapali, da im vi ne donesete i prinesete. Ali, to je već vaš problem.

******************

Dakle, nadam se da ste sada skapirale sve prednosti ove epohalne ideje, koja će ostaviti duboke tragove u našoj budućnosti, naravno, pod uslovom da je dočekamo.

Prestanite već jednom da kuknjate, već sagledajte stvari u širokom dijapazonu, gde će se sveobuhvatne posledice pokazati u doglednom vremenu, ništa se ne može uraditi preko noći, samo dete napraviti, a i to ne ide ako hoćeš!

E sad.....gde će se naći pare za sve to, pošto su nam kasarne odavno razbucane, prokišnjavaju, ako je ostao još koji zid, izuzev ako nisu pretvorene u fabrike – poklone stranim investitorima, gde se za svako radno mesto daje (??????) 10.000 evrića.......ne možemo sve probleme rešavati odjednom, nego redom, kako koji stiže.

I kada je, koliko se sećam, svojevremeno, dok je služenje vojnog roka bila zakonska obaveza, iz budžeta za vojsku odvajano oko 50% nacionalnog dohotka....Ondašnjeg, kada su radile fabrike, kada smo imali privredu, kad je nezaposlen bio samo onaj, ko NIJE hteo da radi......Koliko vidim, pare nisu problem - para nema. Ali, ne treba se opterećivati sa takvim sitnicama.

Uostalom, ako nam MMF pokaže šipak, kao bezbroj puta do sada, uvek se može vršiti zameni npr.......novih pokaznih karata, gde vam treba jedno 22 dokumenta, za koje se obavezno plaća taksa.....Mogućnosti su bezbrojne, samo treba biti inventivan.

Eto......Izrekoh sve ono što mi je trunulo na duši.....I ostadoh živa!

*************************************


Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE