1. travnja 2017.

SAMO FORMALNO









Ma, nisam ja ni sada pametna jesam li trebala pristati na sve to ili se valjalo uskopistiti – pa šta bude. Iako, ako trebam biti iskrena, bar sama sa sobom (valjda je već i vreme za to), sada tek vidim da bi on našao bilo koji izgovor, samo da bude po njegovom.

Ne znam kada sam mu dosadila u toj meri da je bio spreman na sve, samo da me se otrese. I šta sam mu to tako strašno uradila, da nije birao sredstva pobeći od mene, po svaku cenu, pa koštalo šta koštalo. Doduše i jeste, ali mene i decu.....Njega.....čini mi se baš ništa.
********************
Toliko je dugo sve bilo dobro i lepo, bar se meni naivnoj i glupavoj tako činilo. Jesam li zaista toliko dugo bila slepa kod rođenih očiju, gluva, nema, da nikada nisam pomislila kako on nije zadovoljan, kako mu stalno misli negde blude i nikada nije zadovoljan?

Izgleda da jesam.

Sada, kada malo vratim filmove unatrag, prisećam se njegovog neprekidnog grča na licu, kao da se uvek ustezao da pokaže bilo kakvo iskreno zadovoljstvo. Uvek je imao primedaba na ovo ili ono, nikada zadovoljan, uvek je bilo ono čuveno – ali.....

Nismo se mi kratko ni zabavljali, već smo zamakli u četvrtu godinu držanja za ruke i vodanja po gradu. I moji i njegovi su nas počeli spopadavati mislimo li mi to privesti finalu ili ne. Meni je bilo skoro pa svejedno, nije mi nešto smetalo čekanje.....Otac i majka rešili da budu moderni, pa nikada nisu gunđali, kad bi ga primetili kako se ujutru iskrada iz moje sobe, onako sav bunovan i krmeljiv (voleo je, govorio je, isključivo svoje kupatilo), sa košuljom traljavo upasanom u uvek izgužvane pantalone, kožnom jaknom, onom što mu je njegova mati, a moja buduća svekrva, kupila od Jele švercerke iz Turske, zavrnute kragne prema unutra, jer je uvek žurio iz moje sobe, kao da ga čeka tacna ratluka od pistaća, koje je toliko voleo.......Ostavljao me, još toplu i snenu, baš onda kada bih se ja mazila i pričala o....pa, ne znam ni ja čemu, tako bez veze, nikada sa njim ni nije bilo mnogo priče, osim ako se radilo o njegovom ljubljenom fudbalu, a priznajem da mi to baš i nije bila neka omiljena zanimacija.....I odlazio, sa mlakim poljupcem u kosu, skoro onim, koji bi dao sestri, da ju je imao, nikada ne govoreći kada ćemo se ponovo videti. Samo bi banuo. Znao je da ga čekam.

Uvek sam ga čekala. Do sada.

Ne mogu reći da su moji baš bili nešto presrećni izborom prvog ozbiljnog momka njihove jedinice, ali.....ćutali su. „Kako zamesiš, takvog ćeš hleba jesti“, govorila mi je moja majka, u retkim se prilikama usudivši da pita na šta on to troši njegovu platu, kada smo uvek u našoj kući, nigde ne izlazimo, svaka Nova godina je skupa, a i „bacanje para“ po njemu, kada je uvek u istoj odeći, razgaženih mokasina, sa primetnim borama od nošenja, koje su bile čiste valjda samo kad su bile kupljene.

Ali, hteo je moj otac da povremeno posedi sa njim, odigra partiju šaha, popriča......nije vredelo. On šah nije igrao, „to je zabava dokonih lenština“, a njegove priče o ovom ili onom njegovom drugu kako se bogato i dobro oženio, „uvalio“, kako je on to govorio, mog oca baš i nisu nešto privlačile. Tek, podnosili su se. Jedva.

Jer, mogli smo mi živeti u prigradskom naselju, koje je sada faktički spojeno sa gradom. Običaji iz starog kraja nisu gubili na snazi – momak, koji devojci uđe u kuću, a tek, crne li nje, ako ga vide da izlazi zorom – taj joj mora biti muž, inače joj ne gine reputacija lake robe. Pa su se, onda, pomirili sa mojim izborom, uzdišući onda, kada su bili sami.

Ništa se od toga njega nije doticalo, niti je bilo šta primećivao. Onako neiskusnoj, nije mi moglo dopreti do pameti kako on o sebi ima toliko visoko mišljenje, kao lepom, zgodnom, pravom muškarčini, glavnoj premiji za svaku devojku.

I nikada mu moja lepa devojačka soba, koju je otac otplaćivao 4 godine nije odgovarala – ili je bilo previše toplo ili previše hladno, nervirale su ga šarene tapete, udarao bi uvek glavom o luster, uz obavezno psovanje kako danas samo seljoberi drže lustere u kući, zavese je smatrao prostačkim, kitnjastim, iako je mama teške pare za njih dala u Trstu.....Ćutala bih na to, iako je kuća njegovih roditelja bila primer neukusa i socrealističke raskoši, opremana kreditima, koje bi brzom brzinom pojela inflacija, neomalterisana, ali zato viša od komšijine, sa završenim prizemljem u kom se mahom koristila kuhinja, sa gomilom podgaženih cipela ispred vrata, koja se jedino i grejala, sve ostalo je bilo hladno, odbojno, puno prašine, sa vonjem ustajalih i retko upotrebljavanih soba, čak su zadržali i onu plastičnu gondolu, kobajagi pozlaćenu, sa korpom veštačkog voća – kruška, zelena jabuka, kao baršunasta breskva, grožđe i obaveznih par banana. A na zidovima pokoja slika, mahom od onih, koje prodaju pored pijace, tipa „Siroče iz Grenade plače na grobu svoje majke u Sevilji“.....

Tu mu ništa nije smetalo. Kad sam se jednom usudila pitati ga zašto kuća nije omalterisana, zašto nezavršeno potkrovlje bar ne zatvore najlonima, bilo bi toplije dole, zašto koriste samo jednu prostoriju, prvi put se izvikao na mene kako je „lako gunđati nekome ko je sve dobio na srebrnom tanjiru, a ne kućio kuću sa mobama i malim platama“. Pa, ja baš i ne znam da su moji nešto više imali para, majka još i nije bila zaposlena, što je on tumačio kao lenjost, dok nije ulazila u kuću od rane zore, do kasne večeri, namirujući stoku, radeći baštu i zemlju, izuzev kad je trebalo kuvati i poslužiti oca, kad se vrati sa posla. Imali su sve svoje, na pijacu se nije išlo, svega je bilo u bašti i na njivi. Ali, sada tek vidim da se tuđe pare najlakše broje.

Dakle, od samog početka našeg zabavljanja ustanovljen je obrazac – JA sam ta koja treba biti srećna i izgarati od oduševljenja što je od svih devojaka u kraju on pažnju poklonio baš meni. I što me smatraju njegovom devojkom. ON – on je taj, koji podnosi moju osrednjost.


Njegovu ili bolje rečeno, kuću njegovih roditelja, upoznala sam tek kasnije, jer smo naše dane i godine zabavljanja, provodili ili u šetnjama, a kasnije kod mene. Nekako, nisam se tamo nikada baš osećala dobrodošlom.

Ne želim dušu grešiti, nisam ja nikada čula od njih nešto loše, meni upućeno. Dovoljno je bilo što me je njegova mati zvala „SVILENKA“, valjda zato što sam, čim sam se zaposlila posle ekonomske, mogla moju platu trošiti na lepe stvari, ne nešto skupe, ali lepše, nego što sam do tada mogla nositi. Volela sam „Balijeve“ cipele, mom uskom stopalu savršeno su pristajale, pristojne tašne, uvek kožne i kvalitetne materijale, koje je moja vredna majka uvek pretvarala u visoku modu, služeći se, onako samouka, ali uvek pedantna i vešta, krojevima iz „Burde“.

Samo mi je on jednom, za rođendan poklonio miris, čini mi se da beše „Čarli“, onaj što su ga donosili iz Trsta. Ajaoooooj.......ni da mi je kupio najnoviju Šanelovu kolekciju, ne bi mu mati toliko kuknjala i lelekala......Eto, gde ide teško zarađena plata njenog ljubimca-jedinca, na „Svilenku i njena izvoljevanja“.....Džabe, što sam joj govorila gde sam i šta kupila od svojih para – ništa nije vredelo. Nije tada bio poznat izraz „Sponzoruša“, sve se nešto mislim da ga je upravo ona izmislila. I to sve zbog male flašice toaletne vode, a sve ostalo, što je rasturao sa trinken-kolegama po kafanama, jer je već tada dobrano počeo piti, razloga je bilo uvek – te neko slavi rođendan, pa se neko ženi, ovaj dobio sina, onaj kupio auto....tek, razloga nikada nije manjkalo.

Valjda sam jedino to dobila od njega. I venčane burme je kupio moj otac. Njegovi......njegovi su uvek imali prečih troškova, a „i malo je, nema se, tih para koje se ne mogu potrošiti još niko nije vidio“.

*******************
Sada, kada pravim svoj životni bilans, moram priznati da su Stevan i Olivera nešto najvrednije što mi je život doneo.

Doduše, da budem poštena – koliko život, toliko i moja nedovoljna promišljenost, kao i njegova ravnodušnost. Jer, kada su dvoje ljudi intimni, onako kako to samo priroda može diktirati, onda je trudnoća nešto sa čim se uvek mora računati.

Ne mogu reći da ih nisam želela. Ali ih zaista tada, u trenutku njihovog začeća, nisam planirala.

On mi je bio prvi ozbiljan momak, prvi muškarac u mom životu. Kada sam uspela savladati godinama formirani otpor prema svemu, što nije zaštićeno brakom, morala sam razmišljati o kontracepciji. Naravno samo ja, jer njemu na pamet nije padao kondom. Cereći se meni u lice, vickasto, kako je to samo on umeo, saopštio mi je da „nema nameru prati noge u čarapama, to je moj problem i moja briga“.

Dakle, ja sam trebala voditi računa o preventivi. Pa sam, plašeći se tableta, jer su sve moje drugarice, koje su ih uzimale, tvrdile kako se od njih goji, a i ovako opterećena problemom onih nekoliko, po meni, suvišnih kilograma, čemu je dobrim delom dopriosio i on, štipkajući me za jedva postojeće salce na bedrima i govoreći mi kako ću se „rastroćkati i biti gora od moje mame“, naravno zaboravljajući svoju za koju je i veličina XXXL bila problem za obući, odlučila za tzv. Plodne i neplodne dane. Naravno, sve to bez konsultacije sa ginekologom, koji bi mi sigurno rekao da je to nesigurna zaštita, previše sam mlada, ciklus mi je neredovan......Kakav crni ginekolog, vidi li me neko u ordinaciji, tri me Dunava oprati neće.

Funkcionisalo je to nekih godinu i nešto dana, naša je veza trajala već pune 4 godine, bila sam zaposlena, sa srednjom školom sasvim pristojno zarađivala......Ceo svet je bio moj.

Prva, koja je primetila da nešto ne štima bila je moja majka. Dok mi je uzimala meru za novu haljinu, a ja se bunila, jer mi je bilo teško da stojim, koliko mi se spavalo, videla je da mi se obim grudi povećao, a stomak više nije onako ravan. Po ciklusima, i inače neredovnim, ja to sama nikada ne bih primetila. Prvi odlazak lekaru, sada neizbežan, doneo je neopoziv zaključak – grlić materice promenjene boje, stomak osetljiv, analiza je samo potvrdila ono što smo i mama i ja znale.

I – šta sad?

Imala sam nepune 22 godine, bila zdrava, u stabilnoj (kako sam ja mislila) vezi, zaposlena, dakle, nema nikakve smetnje da rodim. To i jesu povoljne godine za decu, niti sam prva, niti ću biti poslednja. Mama je rekla tati, on je malo uzdahnuo, ali slegnuo ramenima i rekao da – da je već vreme da postane deda. Još je valjalo saopštiti budućem tati.

Pokušavam objasniti sebi zašto to nisam uradila, dok smo bili sami, zašto mi je bila potrebna podrška mojih roditelja. Da li sam već tada bila svesna da sve to neće biti bajka, već mučno i tegobno, samo sam taj nemili osećaj potiskivala. Problemi su ono što se dešava samo drugima zar ne?

Biće da ni sama nisam sigurna postupam li dobro, jer, odavno je ona prva zaljubljenost prešla…..u naviku. Osećala sam i ja da ni on baš nešto ne gine za mnom, previše je bilo govorkanja o njegovim nestašlucima, koje su mi saopštavale moje dobronamerne drugarice. Ali, kako sada dalje, ako smo toliko dugo zajedno. Prokleta moja sujeta, koja mi nije dozvoljavala da priznam kako možda i grešim.

Dok smo svi sedeli za našim trpezarijskim stolom, uz poslužavnik sa pitom-sirnicom i rakijom od kajsije, koju je tata pekao svake godine, čisteći pedantno svaki plod i vadeći koštice, saopštila sam ljubavi mog života da će postati tata.

Nije izneverio stereotipe. Prvo je je glupavo pogledao, rekao – „Otkud to, JA sam pazio?“, da bi nakon toga odmahnuo rukom, cedeći kroz stisnute zube – „Ko zna čije je!“.

Ajaoooooj........kada je ustao moj ćale, stolica je iza njega pala, umalo nije srušio sto i sve na njemu....Pesnice, stegnute, bez kapi krvi, a modar od besa, nikada ga takvog još nisam videla.
-         „Sunce li ti ono pokvareno jebem, nego čije će biti nego tvoje? Ti da moje dete blatiš, ono što smo podigli od 3 kile mesa, majmune hohštaplerski?!!!!! Možeš da odjebeš iz ove kuće, dete ima da se rodi, to je krv moje krvi, jesi li me razumeo pijanduro i lenštino nesposobna i neodgovorna! Da mi nje nije, na licu mesta, ovde, na sred ove sobe, ubio bih te, ali ne želim njoj život da upropastim, ako te takvog još hoće, ako je toliko blesava!“

Novopečeni tatica, iako ne baš u cvetu mladosti, trebalo je za nekoliko dana proslaviti punih 28 godina, nenavikao da se neko NJEGOVOJ VISOSTI tako obraća, ustuknuo je, smanjio se u stolici, skoro da se zavukao ispod stola, da bi nekako podigao pogled, usudio se da pogleda mog razjarenog oca i prozbori da „nema on ništa protiv, eto, to je i njemu iznenađenje, ali eto, KAD NEMA DRUGE, biće svadbe i venčanja“.
Kamo li sreće moje da se onda pokupio i otišao. Dete bi se rodilo, komšiluk malo otrcavao, rodbina još više, jer „se tako nešto od mene moglo i očekivati“, pa bi stvar „legla“. Došla bi neka nova bruka i ja bih već bila zastarela vest.

Ne, u čoveku mog života, probudio se muškarčina. Iz njegovih bedara je potekao život, eto, možda bude sin naslednik, on jedinac treba svojima obezbediti naslednika. Sav se upljuvao od silnog izvinjavanja, reče kako je bio šokiran, ipak se tako nešto ne čuje baš svaki dan, a nema zbora da je on srećan, ma kakvi, on je najsrećniji čovek na ovom svetu. Eto, ode on kući da saopšti svojima, pa će brzo proševina i venčanje.

Ja i majka, sedimo bez reči, šokirane i zabezeknute. Onda moj otac reće da je njegova jedina sestra umrla od sepse, zbog abortusa, koji je iskuvanim vretenom napravila seoska babica, a ja sam im jedino dete, jer se svaka majčina trudnoća završavala spotanim pobačajem, još dete ni nogicom nije udarilo. Život je najvrednija stvar na ovom svetu, od Boga dat i to se mora poštovati kao nešto najsvetije i najvrednije.

******************
Dobro je što sam tek posle nekoliko meseci, nakon porođaja, saznala da su ovu vest njegovi dočekali u šoku, ali uz suze i zapevanje buduće babe i svekrve.

Zar njena uzdanica, nada, njen ponos da se tako upropasti, ugrobi sa jednom najobičnijom namigušom, koja ne bira sredstva, da se domogne muža za primer, na kojem će joj zavideti sve usedelice oko nje, one koje nikada neće naći muško ni napuškomet, a kamoli da ih oženi…..A, baš mu je našla pravu devojku, iz dobre kuće, bogata, kuća na dve ulice, zemlje da se ne može izbrojati, punih obora stoke, dva stana u gradu….Nije baš neka lepota, lažu zlobnici da je malo razroka, bila samo malo umorna, pa se tako učinilo. I onaj brat, za koga laju kako ga familija krije, sasvim na mestu, ništa mu ne fali, nego onako, ne voli dečko neka silna društva, uživa kad je sam. Eto, i razgovarala je sa familijom, voljni su da uz devojku daju I miraz, neka bira šta hoće, kuću, nameštenu da im ni maramica neće trebati narednih 50 godina, kamoli bilo šta drugo, to bi bila snaja za primer. A ne ova, koja je na onu stvar ulovila njenog sirotog naivka, žednog ga preko vode preveslala.

Sada, kad su moji mladunci već poodrasli, sada je još i mogu razumeti. Svaka majka želi svom detetu najbolje. Verovatno je i ona znala da od njenog sina radiša nikada neće biti, najveći napor na koji je bio spreman jeste bila kašika i odlazak po pivo do frižidera. Pa, ako već neka može da ga celog života vuče na leđima, bar će biti zbrinut.

Ali je trebalo godina i godina da rana dobija bar tanku pokoricu. Živ, keloidni ožiljak, koji se javljao uvek kada sam ga najmanje očekivala – nikada nije ni uminuo, a kamoli iščeznuo.

Bilo je tu suza za bar tri lavora, ona limena, olupana, u kojima se kadgod namakao veliki veš pred iskuvavanje. Ali, nije vredelo. Reagovao je onaj, od koga su to najmanje očekivali – njegov otac, naredivši ženi da ućuti i prestane tuliti, ima momak da se ženi, niti je od juče, niti je dete napravio nekoj, koju je prvi put video, već svojoj devojci, sa kojom je već godinama, ionako su mu dojadili I poznati i nepoznati pitanjima kada će već biti svadbe i dokad će se vodati, kad je momku vreme za ženidbu, ako nije faličan.

Uglavnom, posle sat dramatanja, glumatanja, busanja po grudima i čupanja kose, sa sve kukanjem i prolivanjem suza u ogromnim količinama, ugovori se za sutradan proševina, a za mesec dana svadba. Mladoj se stomak neće videti, a ako neko i primeti, čudna mi čuda, ni prva, ni poslednja koja se sa stomakom udaje.

Da bar on nije tresnuo pesnicom o sto, već pustio ženu, onu od koje već 20 i kusur godina beži u kafanu ili pije kod kuće, taj se poslednjih 15 godina nikad nije napio – od tada samo doliva….Da je ćutao i puštao, kao što je to uglavnom radio, otišao bi moj život sasvim drugim tokom. A ljubimac bi taman dobio onu, kakvu i zaslužuje.

DA JESTE…..i DA NIJE…..Najkraća definicija poraza.              

********************
Pošto je i gospođa mama potpisala bezuslovnu kapitulaciju, nakon veridbe, koja je više ličila na daću, krenulo se na konkretne razgovore, koliko o svadbi, toliko o našem buduće boravištu.

Što se svadbe tiče, tu nije bilo problema, naročito kada moj otac nije zatezao oko troškova. Dobro, on plaća pola svadbe……svu opremu za mladu, tj. mene…….mladoženji odelo, sa sve cvećkom na reveru, pozivnice, ruzmarin, cveće za kola……mladenačku tortu……muziku sa sve izanđalom pevaljkom, koju je pratio glas da je ima solidnu kilometražu sa nekoliko žešćih havarija, prozuklog glasa od silnih vinjaka, koje bi pila pre, za vreme i posle nastupa…..Ni pokloni ga ne zanimaju, kakvo crno pokrivanje troškova, to pripada deci, da lakše krenu sa zajedničkim životom.

E, onda je na red došla rasprava o mestu, gde ćemo živeti.

Taman zausti moj tata kako u našoj kući ima mesta još za šestoro, kad se javi buduća gospoja svekrva…..Zar pored njihove kuće, koju su gradili za svog jedinca, dete odlazi u tazbinu, “udaje se”, kada ima svoje. Doduše, nije baš završeno, ima još nešto malo da se uradi, ali, sve je već skoro spremno.

Šta to ima da se doradi?

Na primer, da se završe stepenice za potkrovlje, ugradi stolarija, uradi strujna i vodovodna instalacija, postavi krovna izolacija, koja će sakriti grede i letve sa crepovima……da se izmalterišu zidovi, okreči, ugradi kompletna strujna instalacija, počev od šaltera, pa nadalje, postave podovi, napravi kupatilo i kuhinja, opremi dnevna i još dve manje sobe…..Kažu da je pokrivena kuća bez ostalih sadržaja samo 40% završene kuće. Ja bih rekla, kad je potkrovlje u pitanju još manje, možda tek jedna trećina.

Dakle, posao koji bi pod redovnim uslovima trajao bar 6 meseci, morao je biti urađen za kraće od jednog meseca. Uzeo je moj tata godišnji odmor, angažovao sve svoje prijatelje i komšije, kod kojih je godinama išao na mobe, pozajmio, opteretio platu kreditima, valjda je samo par novčanica dobijao u koverti i…..krenuo. Vremena za čekanje nije bilo.

Dok se svekar nije mnogo petljao, njegovu pasivnost je nadasve uveliko nadmašila gospođa mama. Neprekidno je gunđala majstorima, zakerala, svemu nalazila mane, stalno spominjući stariju ćerku, koja živi u Švajcarskoj “I tamo ima raj, ma, carski dvori mu nisu ravni, sve pločice italijanske, kupatila tri za njih troje, zavese vezene, pa sve u karnerima, sve sija, kao da je sunce unutra ušlo, a tek lusteri…..sve sa kristalčićima, kad se uključe, sija da iglu možeš videti, ako padne”……E sad, ja sam znala da moja buduća zaova radi u nekom restoranu kao čistačica, ponekad uskoči za ispomoć u pranju sudova i ribanju šerpi i plehova za pečenje i nikada nisam mogla skapirati iz kojih je to para mogla napraviti takvu lepotu……Ali, majci joj puna usta ćerkinog raja…..

A onda je, kao šlag na tortu, došla njena kuknjava da “kuća mora biti omalterisana i napravljena bela fasada, ne mogu se oni stideti pred silnim gostima, koji će doći na svadbu”. Dakle, 30 godina je kuća stajala tako golišava, sa sve skrpljenim ciglama zajedno, a baš sada će svet propasti, ako se ne uradi ta prokleta fasada, koja, biće da je najskuplji posao na kući, jer je to jedan od najčešćih poslova, koji ostane neurađen. Naravno, oni para nemaju, treba dočekati i ugostiti toliki narod, nego, kad već moj otac radi…..

Onda sam se prvi put pobunila, pitajući mog ljubljenog ima li kraja svemu tome. Prvo je počeo da urla na mene, kako na njegovu majku ni senka ne sme pasti, a ja sam poslednja koja sme reći i slovo protiv nje, pa mi odvalio par takvih šamara, da me je odbacio na drugi kraj tek pokrivene buduće dnevne sobe. Dok sam pokušavala da obrišem krv sa usana, pitajući se da li mi je razbio zube ili slomio nos, a možda sve to zajedno, on se okrenuo i otišao.

Bilo je to prvi put da me je udario. Ali ne i poslednji. Meni ni to nije bilo alarm da valja bežati od svega toga. Kud sada, kada je toliko toga urađeno, gosti pozvani, pokloni već počeli pristizati, da obrukam toliko moje?!

Nema veće budale od ženske budale, koja proguta ono čuveno “nemam pojma šta mi je bilo, evo, izgubio sam kontrolu, ja tebe volim I obožavam, nikad više, nikad više, obećavam!” Pa tako svaki put.

Uglavnom, uz sve te silne poslove, pojavila se nova ekipa, koja je uradila i kompletnu fasadu.  Dok su se skupljale komšije iz četvrte ulice, diveći se kući, koja je odjednom zasijala, niko se više nije šepurio od moje svekrve. Žene, stalno je govorila, sina jedinca, valja sve uraditi kako treba i dolikuje. Celog su života radili i štedeli za to, biće to svadba za pamćenje. Jeste, deci su napravili i stan,  samo njihov, da uživaju, dok su mladi i ne muče se, kao što su oni morali.

Čudo jedno, kako se oduvek bilo najlakše bahatiti sa tuđim parama i tuđim novčanikom.

*******************
Našu svadbu bih najradije zaboravila, kada bi bilo iole mogućnosti za to.

Tata je išao sa mnom u kupovinu svadbene opreme za mene. Predlagala sam da venčanicu iznajmimo, nije hteo ni čuti, kratko mi odbrusivši da se devojka jednom udaje u belom. Ni trepnuo nije, kada sam izabrala prekrasnu satensku haljinu, sa tek ponekim čipkanim umetkom. Teško je bilo naći nešto diskretno, a da nije šljaštilo od šljokica, kamenčića, mašnica, karnera……Ni Katarina Velika se ne bi lako snašla u toj gomili kičeraja, snobovštine i neukusa.

Pored venčanice, bilo je tu još mnogo pratećih drangulija. Ne trepnuvši, plaćao je, kao da kupuje gajbu mineralne vode, a ne ono što košta kao Svetog Petra kajgana, a onda stoji, valjda da bi se neudate gošće žive pojele od muke, dok gledaju i pitaju se kad će na njih doći na red.

Već sam u to vreme, iako trudnoća nije toliko odmakla, bila teška, otečena….Nije to bilo ono gojenje “jedem za dvoje”…..Svakim danom mi je stomak bio sve veći, a noge nabrekle, više ni u najšire svoje cipele, one što sam ih kupila jer mi se dopao model, nema veze što su dva broja veće, nisam mogla ući. Nije mi to šetanje po radnjama prijalo, lako sam se umarala, ali sam ćutala. Nisam mu, izgleda, ni trebala govoriti, često bi seli da popijemo sok ili mineralnu vodu (kafu više nisam mogla ni pogledati), pa sam ga, dok smo sedeli u prepunom kafiću onako, iz nevezanog, pitala kako će izdržati sve te silne troškove.

Zagledao se u moje bledo lice sa još ponekom braonkastom uspomenom na mog budućeg, čvrsto stežući moje nabrekle šake….
-         “Dete moje jedino, evo, ćutao sam do sada….Da ti ne stajem na muku, dovoljno ti je već sve to što preživljavaš. Vidim ja sve i sve mi je jasno. Nisam ni najmanje srećan zbog svega ovoga, ali, život nosi svoje, ne pitamo se mi mnogo, valjda je ovo sve bilo suđeno….
Sad ti prvi put kažem – nemam ja neki dobar osećaj u vezi svega ovoga, kamo sreće da se varam, valjda znaš da ti sve najbolje želim. Ali, tako je, kako je. Počelo je kako je onaj od gore zapisao, on će i odlučiti kako će završiti.
Ali, zapamti šta ti tvoj taja kaže – kad se upustiš u nešto, onda ga teraj do kraja, ispoštuj sve što moraš. Može to moje unuče biti i bez tog papira i svih tih glupiranja od svadbe, neka svet laje šta hoće, bolje im je da gledaju svoja posla. Ali, sutra, kad odraste, zameriće tvoje će ti dete što je vanbračno, ti ćeš plaćati tuđe cehove.  Pa, neka ima zakonskog oca, makar to bilo i formalno.
Sve je meni jasno i vidim ja sa kim mi imamo posla. Mi ćemo uraditi sve što možemo, ispoštovati do kraja ono što treba. Oni – neka žive sa svojom savešću. Nisam ja ni blesav ni lud, svestan sam da te u toj kući, gde se svaki zalogaj broji, samo muka čeka. Zato i jesam ušao u dugove i kredite, samo neka je zdravlja, sve ćemo mi to vratiti, kao što smo i stvorili ono što imamo sa svojih deset prstiju tvoja majka i ja. Uvek nekako bude, lepoto tatina, onako kako je suđeno i narečeno.”

Mladoženja nije imao takvu vrstu moralno-finansijskih dilema.
Samo smo burme zajedno birali, tačnije, izabrao je on – najšire i naravno najskuplje.
Zašto bi se on pitao koliko šta košta, kada plaća neko drugi?

Odabrao je odelo, jedno od prvih firmiranih u gradu, italijanske cipele, koje su toliko sijale, da si mogao dobiti snežno slepilo gledajući ih….košulju od najfinijeg egipatskog pamuka, sa utkanim dezenom i svilenu kravatu, toliko široku, mogao se komotno stolnjak napraviti od nje, kada bi se rasparala. U varijantu se ubacila i svekrva – deverska košulja, materijal za kuminu haljinu, poklon i za kumine kume ručnog devera rođenog pastorka, čini mi se. i još mnogo toga, ne mogu se ni setiti, samo je nešto falilo i dokupljivalo se. Taman htedoh zaustiti kako bi to trebala biti mladoženjina obaveza, ali mi odmah padoše na pamet one batine, od pre nekoliko dana, koje sam preživela samo sa modricama, uspešno sakrivenim debelim slojem tečnog pudera, a moji se pravili ludi, ništa kao nisu primetili.
*********************
Trajala je fešta neka tri dana, dok se nisu svi pozvani (a i nepozvani) izređali. Valjda to tako mora – što svadba duže traje, smatra se da je bila uspešnija i bogatija.

Gostiju sa moje strane je bila možda četvrtina, najviše. Svi su mene pitali da se opredelim oko izbora poklona – novac, koji rekoše uvek zatreba, ili neki uređaj za domaćinstvo. Izabrala sam novac, želeći da sama kupim ono što nam treba.

Njegovi nisu imali tih problema. Dan-dva pre svadbe jedna od onih praznih, nekorišćenih soba u njihovoj kući je bila puna namenskih  AMBASADOR ĆEBADI u plastičnim originalnim pakovanjima, već olinjalih i izlizanih od silnog nošenja tamo i ovamo, naravno kao svadbeni poklon, rumunskih servisa za ručavanje, dobro okrnjenih, kućnih aparata, meni  nepoznatih proizvođača, a ni namene.

Kako se napio još na momačkoj večeri, moj ljubljeni je samo dolivao. Povremeno bih se morala upitati hoće li se negde sručiti, onako ošljeman, ali, očito je bio dobro baždaren. Spopadavao je sve žene, počev od moje kume, pa do one najneuglednije. To valjda da meni pokaže kolika sam srećnica, kada je od tolikog ženskog sveta on odabrao – baš mene. Za to vreme, nežno gledajući svog dobro nalivenog ljubimca, svekrva je podvriskivala od radosti, srećnije žene od nje nije bilo. Moji su uglavnom ćutali, nazdravljajući samo onda, kada su baš jako morali.

I sve ostalo je bilo upravo onako, kako se odvija dobra svadba, cenjeno našim merilima. Jelo se i pilo neumereno, muzika je ošljarila, falširala, otkidajući svakoj pesmi bar dve strofe, jedino su one namenske prvo svirali iz sve snage, pa kad su videli da svekar ima bar tri crne mambe u džepu i ne pada mu na pamet da plaća, kao ni starom svatu, prešli su na one druge, koji su se hteli pokazati, stavljajući svircima na oznojana čela krupne novčanice. Pošto je u dvorištu bio smešten ogroman šator, sa drvenim klupama bez naslona i sklepanim stolovima, prekrivenim šljaštećim, kobajagi satenskim,  sintetičkim stolnjacima da bi se sakrile neošmirglane daske, odmah isflekanim, moglo se terati do iznemoglosti. Pa, upravo je tako i bilo.

A, kada je sve konačno bilo gotovo, na moje ogromno olakšanje, odmah je svekar pokrenuo pitanje šta se sve dobilo od poklona….u novcu, koje smo, uzgred budi rečeno, dobili od moje porodice i naših prijatelja. Izbacio je, bez trunke zastajkivanja, cifru koja se mora platiti, zaboravljajući verovatno slučajno prvobitni dogovor da se troškovi svadbe dele na dva jednaka dela. Svi oni pečeni prasići i jaganjci, šunke, gomile kulena I kobasica,  baloni vina i rakije, koje je doneo moj otac se izgleda nisu računali. Valjda bi jeftinije prošli da smo feštu pravili u “INTER KONTINENTALU”, sa sve kavijarom i prepeličjim jajima za predjelo, menijem od 18 jela. Još je svekar usput i saopštio mom ocu da je zaboravio platiti mladenačku tortu, pa “neka on časkom trkne i to reguliše”.

Ostalo je taman toliko da se izborim za kupovinu frižidera i šporeta, a ostatak je otišao za kupovinu novog auta mladoženji. Jeste da se mogao naći i jeftiniji, ali “treba dobar auto za bebu, kad se rodi, mora to biti sigurno, a ne neka polovna šklopocija…..a i mladoženja   ne može voziti kojekakve krševe”. Ni da je rođen u predsedničkom MERZEDES BENZ-u, ne bi bio toliko zahtevan.

I krenu tako moja bajka od življenja sa čovekom kog bi svaka žena poželela za muža.

********************
Koliko sam strepela, nisu ti prvi meseci, sve do mog porođaja, ni bili baš toliko loši. Recimo…..podnošljivi.

Ako apstrahujem činjenicu da smo samo kratko vreme ručali kod njegovih “zaboga, snajka, gde ima za dvoje biće i za četvoro, a navikao je moj sin na moju kuhinju.” Sve to, dok nisam čula svoju svekrvu kako mužu saopštava da više nema hleba, “jer je sve ONA pojela”…..To valjda ja.

E, onda mi je prekipelo, pa sam izbezumljeno rekla sam svom gospodinu mužu da od sada živimo i hranimo se u našem stanu, a njemu ako se ne sviđa, ne mora jesti. Valjda ga je samo moj stomak, napregnut do prskanja, zaustavio od novih šamara. Videla sam kako steže zube, suzdržavajući se, a onda je zalupio vrata i otišao, biće da se vidi sa društvom, kako je to već bilo redovno. Ne znam da li je u toku dana bio pun sat sa mnom. Gde je išao, sa kim je bivao i ubijao preostalo vreme, nikada mi nije govorio. Nisam ga ni mnogo zapitkivala, tek onako ovlaš, reda radi. Bilo mi je prijatnije da se sedim sama, čitam ili gledam TV, najveći EI NIŠ, koji mi je doneo tata, kada je video da sam neprekidno sama. Jer, na održavanju trudnoće sam bila još od svadbe, na pregledu je lekar čuo dva srčana zvuka, pa, zajedno sa mojim ogromnim stomakom, nije bilo teško postaviti dijagnozu da nosim – blizance.

*****************
Tvrdim i niko me neće ubediti u suprotno da je jedini događaj, koji nikada neće zaboraviti jedna žena – njen porođaj. Koliko god ih imala i koliko god godina doživela.

Moji anđeli su odlučili da napuste svoje udobno stanište nešto ranije, što smo i očekivali, najavili su mi to kao izvesno. Uglavnom, nekih 15 dana pre zakazanog termina dobila sam prve kontrakcije. Sledeći uputstva mog lekara, odmah sam krenula u porodilište. Vozio me je moj tata, jer dragi mi muž nije bio kod kuće. Po običaju, već sam se počela iznenađivati kada JESTE bio tu.

Bebe su bile velike, očekivani porođaj težak, ali nikako nisam prihvatala predlagani carski rez, koji se u to vreme obavljao retko, samo kad je jako bilo potrebno, a ne kao danas, kada ima toliko budućih majki, kojima je najbitnije da se porode bez beskonačnih bolova, bez obzira što im se mora seći trbušna duplja i materica. Sve to sredi plastična hirurgija, zar ne?

Htela sam da moju decu rodim prirodnim putem. Otkucaji srca su bili pravilni, bebe dobro postavljene, vredelo je svog truda i napora. Uglavnom, posle nekih dvadesetak sati, kad sam već i sama počela razmišljati nisam li ipak precenila svoje snage, insistirajući na klasičnom porođaju, posle par napona, pojavili su se moji Stefan i Olivera, crveni, besno plačući što ih uznemiravaju tamo gde im je bilo toliko lepo.

Ja sam im dala imena, ne hajući za zahteve svekra i svekrve. Moju decu nosim i rađam ja, valjda imam pravo dati im imena, koja ja želim. A uvek sam bila fascinirana dinastijom Nemanjića, moj izbor nije bio slučajan.

Čudno je to kako se sve porođajne muke tako lako zaborave, kada se sve završi. Osećala sam bolove, ali mi nije smetalo. Samo sam čekala da ih vidim.

Moja deca, moja radost i onda i tokom njihovog odrastanja i sada. Moje najveće blago, najvrednije što sam za života stvorila. Pa, ako baš moram biti iskrena – jedino vredno. Sve ostalo nije vredno pomena, čini mi se da sam u svemu ostalom omanula.


Ne kažem ja to bez razloga – moja deca. Njihov ponosni tata, osim što se nekoliko dana nije treznio, jer se i na delu dokazao kako je prava muškarčina – jednim potezom dvoje dece, sin i ćerka, to mog samo izuzetni, poput recimo njega. Ali, odmah kada smo došli kući, a tako je i nastavio, nikada nije mogao slušati njihov plač, smetao mu je miris uprljanih pelena, zgražavao se nad cenama njihovih potrepština, iako nikad nije kupio ni jednu igračku za njih, a kamoli bilo šta od odeće. Valjda nisu napunili ni 3 nedelje, još im pupčane vrpce nisu otpale, kad se demonstrativno preselio u dnevnu sobu. Mora, reče, da odspava, neće njemu kmekavci otimati tako preko potreban odmor. Pitala sam se od čega se on to ima toliko odmarati, kad na poslu zabušava do maksimuma, samo otaljava ono što baš mora, a u sopstvenoj kući nikada ni stolicu nije vratio, kada bi ustao posle jela, što bi naravno u kafani uvek uradio. Ali…..ćutala sam, čak mi je i prijalo. Moj, nekada toliko željeni čovek, postao mi je fizički bukvalno odbojan. A ni on se baš nije upljuvao od zahteva da obnovimo telesni aspekt naše zajednice. Biće da sam mu odavno dosadila.
Tek, da nije bilo moje majke, podizanje dve bebe u isto vreme bi bilo daleko teže. Ovako, uvek se našla pored mene, presvukla ih, dala im flašicu (jedva sam par meseci imala dovoljno mleka da ih dojim), uspavala, oteravši mene da sednem i malo se odmorim, u međuvremenu pristavila ručak, ispeglala veš, sve to tako spontano I bez primedaba. Druga baba, moja svekrva se baš i nije pretrgla oko truda o svojim unucima. Jeste ih ponosno prikazivala pridošlim čestitarima, ali bi ih odmah predala meni, ona ima posla, uh, uh, kako li će sve stići. I nikad ne bi propuštala da kaže kako jesu slatki, ali tek oni drugi unuci, deca njene ćerke, mali Švajcarci……oni su bombonice, najlepša i najbolja deca na svetu.

Ne znam…..Biću danas – sutra i tašta i svekrva, ali se kunem da nikada neću praviti razliku između Stefanove i Oljine dece. Svi će oni biti moji unučići, meso moga mesa, krv moje krvi.

Nastavilo se to i kad sam počela raditi, posle isteka porođajnog bolovanja. Čak i da sam htela, nisam smela dati otkaz, jer smo živeli od moje plate, bolje rečeno, plaćali troškove, dok njegovu uglavnom nisam nikada videla. Uvek je on imao svojih troškova, te za auto, te za kredite (za šta to), već više nisam imala strpljenja ni slušati ta nebulozna objašnjenja, kad bi se i umilostivio reći mi nešto….Tek sam tada shvatila ono što mi je govorila uvek moja mati, da žensko mora imati svoj dinar….Doduše, retko sam od tog svog dinara lično ja nešto videla – sve je išlo na potrebe dece i troškove kuće, kojih je bilo tušta i tma – od grejanja, poreza, pa do plaćanja vode. Kad god bi se trebali platiti računi, moji svekar i svekrva nisu nešto bili pri parama. Pa, kako se moralo platiti, naravno da je to palo na mene, a počešće i na mog oca, ako sam ja ostala bez pare u kući. On i mama su nas i bukvalno i faktički hranili, meso, povrće, često i sav bakaluk su donosili oni, decu oblačili.  Moj dragi muž……on je uvek hteo da kupi, ali nekako, baš mu je izbio neki vanredan trošak. Koliko se sećam, valjda redovnih troškova, osim doručka i obaveznih žderanja petkom, kada se u njihoj firmi pravio paprikaš ili peklo prase, te kupovanja svega najboljeg od muške garderobe, što bi se pojavilo – imao je samo vanredne troškove.

I, naravno, obavezni odlazak na “Najlon” pijacu nedeljom, odakle se vraćao sa punim kesama stvari za sebe. Meni i deci nikada nije kupio ni čarape.

Upravo zbog činjenice da se para u našoj kući uvek kratko zadržavala, dok njegovu uglavnom nisam ni videla, kada sam počela raditi, a Stefan i Olja krenuli u obdanište, razboljevajući se svaki čas, moja je majka bila ta koja je insistirala da deca ostanu kod kuće, ne mogu biti prehlađena svakih par dana, niti ja mogu neprekidno biti na bolovanju (sve sam češće slušala prefacivanja od mog šefa, a i govorkalo se o prodaji firme i otpuštanjima) čuvaće ih ona, nema veze što je naporno, stići će ona sve…..ta moja mati, koja mi je život zagorčavala kao devojci svojim neprekidnim gunđanjima i sopstvenim viđenjem šta bih i kako bih ja nešto trebala uraditi, preuzela je veliki deo njihovog podizanja na sebe, bez prebacivanja i roptanja, predstavljajući to kao svoju volju I insistiranje, a ne pomoć meni.

Doduše, ni moje ostale udate drugarice nisu nešto mnogo bolje prolazile. One nekad lepe i doterane devojke brzo su se pretvarale u prerano ostarele sredovečne žene, boreći se sa kilogramima, koje bi nabacile, što zbog čišćenja tanjira iza dece “da se ne baci”, što zbog patološkog žderanja u samotnim večerima uz TV, dok su odmarale otečene noge, uglavnom zapuštene kose, koja je vapila za farbanjem i šišanjem, sa plikovima po koži od najnovijih sintetičkih konfekcijskih dostignuća turske modne industrije za široke narodne mase u Srbiji, večito tegleći sa posla najlon-kese, iz kojih viri hleb, pokatkad malo provijanta i mleko….. kada bi uopšte skupile hrabrosti sagledati u šta se to njihov život pretvorio. Ista meta – isto odstojanje.

********************
Otaljavao se tako naš brak, klinički mrtav valjda i pre nego što je zvanično počeo, kao i većina drugih, o kojima bih pokatkad čula na poslu, već su deca proslavila i svoj deseti, prvi jubilarni rođendan…..Jedva da smo ga i viđali, u kući je bivao samo da se istušira, presvuče i odspava. Ni ne pamtim kada smo spavali zajedno, naročito otkad sam postala redovni pacijent kod ginekologa – vaginalne infekcije, trihomonas, hlamidija, čak i stidne vaši su se smenjivale, već nisam ni znala šta i kada uzimam od lekova. Uvek je nalazio obrazloženje – loša higijena u firmi, kafani, gde god, može se zaraziti i od obične brave na toaletu, a kamoli od ostalog. Dobro, sve još i nekako, ali stidne vaši…..Nisam imala više snage objašnjavati i prebacivati mu, naročito posle krvavih batina, kojima me je počastio, nakon što me je optužio da sam “ja kriva, ko zna gde sam se to i sa kim smucala”. Napad je uvek bio najbolja odbrana, bilo i biće.

Mogla sam I morala sve to trpeti, jer sam imala moja dva anđela, umiljata i nežna, uvek vesela, nasmejana…..Nikad namršteni, bili su prezadovoljni onim što su imali, igrali se zajedno satima i uvek činili jedno drugom zaseban svet, izuzev kad bi se kao mačići skupili pored mene, grleći me, šapućući kako me vole, kako sam ja njihova najbolja mamica. Udisala sam njihov čudesni miris talka, bebi-sapuna, mleka i nevinosti, srećna što moj život ipak ima svoj pravi smisao, jer su oni bili dovoljni da zaboravim sve ostalo. A kada bih videla koliko su trčali tati u zagrljaj, kada bi ga u retkim prilikama videli, penjući se na njega kao majmunčići, srećni što je tu, shvatila sam da nemam pravo oduzeti im oca. Oni ga vole, njima je važan, a ja…..ja sam tu najmanje bitna.

Onda je moj ljubljeni ostao bez posla.
                                                                                             
Doduše, čula sam govorkanja da je sam dao otkaz, nakon što su mu u kulturnoj formi saopštili da je bolje da to sam uradi, nego da ga moraju otpustiti. Dakle, ipak je u nečemu bio poseban – u gomili zabušanata i džabalebaroša, rukovođenih parolom “niko me ne može toliko malo platiti, koliko ja mogu malo raditi”, on je ubedljivo bio u prvim redovima. Bilo je tu i nekih manjkova, u par navrata je oštetio firmin auto, vozeći dobrano pijan….Tek, vratio se moj muž sa radnom knjižicom.

Prvo je od puste depresije danima bio pijan, neobrijan, bazdeći na znoj i pivsko-vinjačka isparavanja, a onda je, nakon maltene dvodnevnog izbivanja iz kuće, jer je išao malo da se opusti, došao ekstatično raspoložen, nasmejan, razdragan i govorljiv.

Našao je, reče, pravo rešenje za nas.

Nema ovde svrhe raditi, plate su male, sve skupo, dosta mu je golog preživljavanja. Valja ići nekuda “napolje”. Eto, on se dogovorio sa sestrom, onom što živi u Švajcarskoj, da će mu poslati garantno pismo, moći će dobiti turističku vizu, najbolje je da ode tamo, radi i omogući svima nama pristojan život. Živeće kod nje, ima dovoljno mesta za njega, u podrumu ima jedna lepa sobica, baš prijatna za boravak. A i treba joj stalna pomoć u kući, ne može se naplaćati majstora, mnogo su tamo skupe usluge. Evo, moj posao isto visi o koncu, firma samo što nije privatizovana, on je muško i njegova je dužnost starati se o svojoj porodici.

Postoji samo jedna administrativna poteškoća, koja se lako može rešiti.

On će dobiti turističku vizu samo na 3 meseca, a nakon toga se mora vratiti. Tu su Švajcarci rigorozni, nema šale sa tim, već ga je sestra upozorila na to. Radnu vizu neće dobiti, ni za one najprljavije poslove, rezervisane samo za nesrećnike iz ovih krajeva, ne postoji šansa za legalan rad, dakle, nema druge, nego da tamo – sklopi brak. Samo tako može dobiti dozvolu boravka, drugog načina – nema. Već mu je sestra i našla neku svoju poznanicu, nema ona namere da se udaje, ali eto, učiniće uslugu njoj za simboličnu naknadu od 10.000 franaka. Dakle, moramo se razvesti, kako bi on mogao otići sa pravnosnažnom presudom, kao dokazom da ima sve uslove za ženidbu.

Već sam zaboravila šta to znači plakati, moje su suze odavno presušile, okamenile se, kao i duša u meni. Ali tada, tada sam se počela gušiti od jecaja, koji su me tresli, poput struje visokog napona.

Njegove li nežnosti tih trenutaka……On to radi samo zbog nas, zbog naše dečice, da bi svima bilo bolje…..On mene voli najviše na svetu, ma, ne postoje reči kojima može iskazati svoju ljubav prema meni (ni dok smo se zabavljali ne sećam se da mi je ikada i spomenuo da me voli, a kamoli tako silno i strasno)…. Sve će ostati isto, on će slati pare, živećemo kraljevski, on će dolaziti bar jednom mesečno, ima autobusa, nisu ni skupi……Večno ćemo nas dvoje biti jedna duša u dva tela, a taj razvod, to ja trebam shvatiti kao nešto – samo formalno. Eto, baš tim rećima – SAMO FORMALNO.

Uvek ću tvrditi kako nema veće budale od ženske budale.

Moglo je to sve biti i tako. Ali, previše sam ga dugo poznavala, previše sam bila svesna svih njegovih osobina – sebičnosti, nepouzdanosti, kompleksa više vrednosti, friziranja istine kako to njemu godi, njegove blagoglagoljivosti onda kad to NJEMU odgovara, potpunog nedostatka odgovornosti.

On, koji je bio u stanju da pun sat bira šta će obući, kad negde ide, da blaženo leži u kompletnom haosu, koji bi napravila deca, a ja morala otići do prodavnice, SVE je sredio za celih 10 dana. Pribavio izvod iz knjige venčanih, izvode iz knjige rođenih za Stefana i Oliveru, našao advokata, poznanicu jednog njegovog trinkenkolege, sa kojim je provodio noći i noći ko zna gde i sa kim još, odvukao me kod nje na razgovor, napisan sporazumni predlog i predat sudu. Doduše, to mi je bio jedini kako-tako miran trenutak, jer sam već čula da je ta žena, koja nam to sve treba uraditi, dakle sprovesti ceo postupak razvoda, poštena i beskrompromisna, nikada ne pristaje na mutne radnje, bez obzira koliko joj se para nudilo….Da je poznata kao korektna, uviđavna, uvek puna razumevanja. Videla sam po njenom pogledu koliko joj sve to teško pada, dok je on skoro pevušio od sreće, a ja bezglasno plakala, za ono vremena što smo proveli kod nje.

Desetog dana smo se razveli, nekako je advokatica iskukala termin. On je pokušavao delovati tužno, mada nije mogao prikriti nestrpljenje kada će se već sve to okončati, dok sam ja bila kao zombi. Posle rasprave sačekali smo 20 minuta na hodniku, onda su nas pozvali u sudnicu, uručili nam primerak brakorazvodne presude, sa klauzulom pravosnažnosti. Onda nas je on džentlmenski odveo na kafu, odjurio nakon par minuta, jer se iznenada prisetio nekog neodložnog sastanka, a nas dve smo ostale. Dok sam ja sada otvoreno plakala, pokušala me smiriti ta žena, govoreći mi da je uverena kako će sve biti u redu, dešavalo joj se u karijeri da se ljudi formalno razvode iz raznoraznih razloga, a onda uredno nastave zajednički život, kao da ništa nije ni bilo. Jeste me kratkotrajno smirila, ali, kad smo se rastajale, kafu i sokove platila ona, jer je friško slobodan čovek odjurio ne setivši se računa, kad sam joj pružila ruku, zagrlila me ćuteći, čvrsto stegla, kao da je htela preneti nešto od svoje snage na mene. Ili joj je bilo žao mene ili je zbog nečeg bila zgađena…..ne znam.

Tek, nikako nakon toga nisam mogla suzbiti osećaj da sam 16 godina svog života bacila u WC – šolju i……. povukla vodu. Upravo sam se tako osećala. Valjda sam se tek onda setila one narodne - "UDAJ SE BRZO, KAJ SE NATENANE". Sustiglo me je upravo to.

Nije časa časio. Najednom mu je mati stvorila 700 švajcarskih franaka (ne može dete biti bez pare u stranom svetu), iako mi je prethodnog dana izvukla novac za zaostale (?!?) komunalije, kunući se u sve što ima da u kući nema prebijenog dinara, on odabrao svoju najbolju garderobu i kozmetiku, kao da ide u proševinu, a ne na rad, negde pozajmio lep kofer, jedva dočekao da stigne autobus, ovlaš poljubio uplakanu decu, sikćući meni kako ga opet brukam, jer ih nikada nisam znala vaspitati kako valja, pao u zagrljaj uplakanoj majci, ćutke se pozdravio sa ocem i – otišao.

Tek kada sam se vratila u čudno praznu kuću, osećalo se da ga nema, setila sam se se jedino nije pozdravio – sa mnom.


******************
Makar i formalno, sada sam bila raspuštenica, ona koja je dostupna svima, večito otrcavana i praćena, ona koju ne pozivaju njene udate drugarice, plašeći se svojih muževa, večito napaljenih na laku lovinu.

 Doduše, jesmo živeli od moje plate i onoga što donesu moji, jesam podigla decu sama, uz pomoć svojih roditelja, on je večito bivao samo gost, onaj ko se retko pojavljuje, uvek sam Stefana i Olju vodila sama lekaru, da im nešto kupim, jer on baš tada nije imao vremena ili mu je auto bio u kvaru, ustajala noćima da smirujem njihove uzburkane dečije strahove……Sve to stoji. Ali, nekako sam to mogla podneti, znala sam da je on tu negde, doći će, makar i debelo zakasnio, ali sam imala koga čekati. A sada ga više nije bilo. I, nisam mogla suzbiti taj uporni predosećaj da će tako i ostati.
Tišina, koja nas je dočekala u čudno hladnoj kući, uprkos neuobičajeno toplom aprilu za to doba godine, bila je zaglušujuća.

*******************
Obećao se javiti čim, ali odmah čim stigne. Prvi kratak telefonski poziv usledio je tek punu nedelju dana od njegovog odlaska i to sa javne govornice, “da sestri ne troši telefon, znaš, ovde se pazi na svaki novčić”……Prvo pismo tek posle skoro dva meseca. Nije nikako stigao ranije, malo se privikava na sredinu, sve je sjajno, čisto, uglancano, fini ljudi ti Švajcarci, gospoda prava….Raj na zemlji ali…. “ali kako je sve skupo, ostalo mi još svega 5 franaka, pa ti se negde snađi i pošalji mi koju paru…..”.

Čekaj dušo, zar se nismo dogovorili da si TI taj, koji će slati porodici, a ne još tražiti od nje? Zar nismo zbog toga pravili sav ovaj cirkus?

Ne, morala sam se “snaći”. Još bih ja možda i bila uzdržana, nikako mi nije izlazio iz sećanja ono njegovo oduševljenje, dok je sedao autobus, ali mu je zato majka napravila dramu…..Zar NJEN sin da nema ni za kafu, on, za koga su uvek davali i “crno ispod noktiju”. Ni sada nisu imali ništa protiv, mislim na to “crno ispod noktiju”, ali pošto ta vrsta materije još nije priznata kao zvanična valuta, nekako sam stisla srce i od kume dobila pozajmicu od 300 franaka. Pa još 30 vozaču autobusa, koji mu je trebao odneti koverat, bila je to suma, od koje smo nas troje živeli 2 meseca. Od čega će joj unuci živeti – pa, to je već bio moj problem.

Vreme prolazilo, pozivi jednom u dve nedelje, pisma još ređa, a i bolje da ih nije slao. Ili se falio svojim novim poznanstvima i kako “samo tek što nije počeo raditi jedan sjajan posao” ili je tražio još…..Nisam mu više slala, nisam imala odakle. I onu pozajmicu smo izgrcali, vraćajući 50 po 50 franaka. Svega je bilo, samo od njega ni prebijenog novčića. A istek vize se bližio. Od lakšeg života, “kraljevskog”, kako mi je govorio, nije bilo ni pomena, tek sada sam noći i noći probdela u strahu kako ćemo i od čega preživeti i sledeći dan. Sreća da su deca bila na raspustu kod mojih, pa me nisu gledala tako izbezumljenu.
Hvala ti Bože na malim milostima!

********************
Sada više ni ja, prvak sveta u ignorisanju svih upozorenja, koji najavljuju veliku nevolju, nisam mogla smiriti. Bilo ih je…..previše!

Nijedna velika katastrofa ne počinje bez najave. Vulkansku erupciju najavljuju kiše pepela, podrhtavanja tla.....Poplava kreće sa podizanjem nivoa reke, a predstojeći veliki zemljotresi sa učestalim podrhtavanjima tla, koje registruju seizmografi.

Taj dan D počeo je na poslu, kada nam je saopšteno da je firma prodata, ostajemo u poslovnim prostorijama još 15 dana da sredimo dokumentaciju, sve sredimo, očistimo, izglancamo…..a onda, na Biro. Svi, listom. Koga će primiti novi poslodavac, ne zna se, ali je sasvim sigurno da će to biti najviše 10% zaposlenih, pretežno iz proizvodnje. Mi, mastiljari nismo nikome bili više potrebni. Istekao nam rok upotrebe.

Vratila sam se u svoj prazan i neuobičajeno tih stan ranije, nego inače. Na sredini trpezarijskog stola čekalo me je – njegovo pismo. Gledala sam ga, kao sklupčanu kobru, koja tek što me nije napala, osećajući da u njemu ne može stajati ništa lepo, što će me obradovati….a onda skupila hrabrost i otvorila.

U nekih desetak redova, ispisanih njegovim krasnopisom, iz čega bi svako zaključio kako je bio dobrano raspoložen dok ga je pisao, obavestio me je moj formalno bivši suprug – da se oženio. Sestra je odradila posao, mlada je pristala, registrovali su se u opštini, uz šampanjac (nije propustio da me izvesti o toj divoti), pa je pitanje dozvole boravka rešio. Doduše, moraće joj isplatiti dogovorenih 10.000 švajcaraca, trebaće mu nekih godinu dana za to, pa eto, zato neće moći slati neko vreme ništa, ali čim to isplati…….Lova do krova, sasvim sigurno nas čeka. A i pitanje je hoće li uskoro moći doći, nije sad baš u prilici da ljuti svoju novopečenu formalnu mladu, pa, neka se mi malo strpimo……..

Nisam imala više snage čitati. Ispustivši papir iz ruku, kao da je žeravicom optočen, uprkos vrelom junskom danu, osetila sam drhtavicu, legla u svoj krevet, pokrivši se sa nekoliko pokrivača, a da uz sve to nisam mogla zaustaviti drhtavicu…..i vrele suze, koje su mi pekle pobledelo lice, bez kapi krvi, bol i gušenje u grudima. Ne obraćajući pažnju na veselje iz prizemlja, koje su odmah organizovali svekrva i svekar, prebirala sam po glavi sliku po sliku naših dana I godina, osećajući se sve lošije. Konačno je sve bilo – gotovo.

Tada sam prvi put postala svesna da se ne postavlja dilema zašto se raspao naš brak, jer je to bilo upravo – to. Ne, bilo je za čuđenje kako je uopšte toliko dugo i trajao.
            
******************
Nikada više, posle tog pisma, nije došao, bar ne dok smo deca i ja bili tu, niti je poslao deci i jedan jedini franak. Majka se trudila iz petinih žila da ga opravda – ne može sada, treba se prvo snaći, on je vaspitan da vodi računa o svojima, tako je vaspitan od kad je nogicom stupio na pod…..Pravila sam se da je pažljivo slušam, dok sam prebirala po glavi kako ćemo i od čega živeti. Možda nisam u pravu, neka sam grešna, sve prihvatam, ali imam neodoljivi osećaj da je ono, čega za nas nije bilo, njima pristizalo redovno. Najednom su obnovili nameštaj u većini kuće, kupljen je novi šporet, jer je na starom radila još samo jedna ringla, kupljen frižider i zamrzivač, blistavi od novog, neupotrebljavanog. Sve je to moglo biti samo od njegovih para, dakle, za njih je bilo, a za nas – duplo golo. Biće da je njima bilo potrebnije.

Nisam imala vremena za žaljenje i samosažaljevanje. Već sam uveliko našla drugi posao, takođe u računovodstvu, u velikoj firmi izvikane i medijski eksponirane biznis-porodice, čuda novog vremena, redovnih gostiju srednjih tabloidnih stranica, dok su vaskolikom i sve više uniženom narodu, besprekorno obučenim, šljašteći od zlata, najnovijih automobila i kuća iz arhitektonskih žurnala, namenjenih novoj eliti, pametovali da se upornim radom SVE može postići. Aha, kako da ne! Još ako ti pripomogne tzv. Zajam za preporod Srbije, milionski iznosi bankarskih kredita, koje je “pojela” inflacija, čeka te samo uspeh i novokomponovani glamur.

Naravno, bila sam na tzv. probnom radu, dakle, bez plate, radila svaki dan najmanje 10, a često i 14 časova. Svima su nam držali šargarepu na štapu – radi i ćuti, za platu ne pitaj, pauze nema, zaboravi na slobodnu subotu, a često i nedelju, pa ćeš možda biti primljen u stalni radni odnos. Decu sam jedva viđala, od umora i neprekidnih stresova, uveče bih se bukvalno onesvestila od umora u fotelji, pokušavajući da uhvatim nešto od knjiga ili nekog dobrog filma. Pretežni deo dana (a i noći) provodila sam na poslu, zakrvavljenih očiju od monitora i prstiju, koji me nakon 12 sati jednostavno nisu hteli slušati. Dakle, formalno sam bila zaposlena, faktički nas izdržavali moji, jer ja nisam dobijala ni dinara. To “biće” neprekidno se odlagalo, one naivne, koje su se obraćale inspekciji rada su odmah bile na odstrel listi. Bez zdravstvenog osiguranja za sebe i decu, nisam ni lečenje mogla priuštiti, kamoli bilo šta drugo.

Izdržala sam ja tu nekih 5 meseci, odlazeći svaki dan na mrski mi posao kao na izdržavanje kazne. Kada sam shvatila da za sledeće jutro nemam ni čarape, koje nisu okrpljene bezbroj puta, ni onu jednu kiflu, koju bih kupovala usput, doprlo mi je do vijuga da je ovo samo gubljenje vremena, koje mogu upotrebiti za bilo kakav drugi posao iz kog mogu iscediti neku paru. Bližile su se četrdesete, a moju decu i mene su još uvek izdržavali roditelji. Ne mogu naći posao u struci, nije više važno, radiću bilo šta, ali ovo više sebi ne mogu i ne smem dozvoliti. I kad sam bila u najvećoj krizi, javila mi se školska drugarica, koja je otvorila svoj knjigovodstveni biro….Traži pouzdanog saradnika, ne može biti uvek tu i nadgledati svakoga, čula je da robijam kod onih skorojevića i pomislila da bih možda prihvatila da radimo zajedno…..Čuj, ne bi?! Pa, sve je bolje od 80-časovne radne nedelje, za koju ne dobijaš samo pretnje, upozorenja i kritike. Tako ja uspeh promeniti posao, čestitajući sebi da sam konačno za decu i sebe uradila nešto korisno. U pravo vreme. Jer, deca su zamakla u stariji razred, porasli su, nisam već ni znala čega im više treba – nove odeće I obuće, makar i one kupljene u kineskim radnjama ili školskog pribora i neprekidnih zahteva, zbog kojih sam se već ježila od poziva za roditeljske sastanke. Jer, sada se jako malo pričalo o deci – zvani smo, da bi nam bilo saopšteno koliko harača moramo dati ovog meseca – za osiguranje, za popravke šteta koje naprave učenici, za ekskurziju “po evropskim prestonicama”, dok većina dece nije znala ni kako čestito izgleda Palić i zoološki vrt, za škole u prirodi…… Uz sve to, kratak osvrt na kupovinu  neophodne radne sveske, bez koje se ne može, nije baš jeftina, ali, može i na rate….Ne mogu se već ni setiti većine neiscrpnih ideja za izvlačenje para iz naših prozuklih džepova.

Vratila sam se jedne večeri po običaju potpuno premorena sa posla, deca su bila na nekom rođendanu, kad – telefon. Zove me komšija, policijski inspektor, čini mi se da je radio u tzv. Specijalnom kriminalu. Insistira on da dođem na kafu, eto, baš mu se pije, pa, ako sam voljna malo odmoriti od silih obaveza, bilo bi za mene jako korisno da se vidimo. Nije mi se išlo, bila sam i promrzla i gladna, tanak kaputić, valjda još moj devojački, nije me mogao zaštititi od ledenih novembarskih kiša. Ali, bilo je nešto u njegovom glasu, nešto čudno, sugestivno, znala sam da ne bi tek tako insistirao da se vidi sa mnom. Prvo sam pomislila da možda moj Stefan nije upao u neku glupost, jeste mali, ali klincima nikad nije za verovati…..a onda ipak reših da odem, pa šta bude. Što pre saznam, pre ću odbolovati.

Dočekali su oni mene lepo, pitali za decu, za moje (on više nije bio tema ničijeg interesovanja, bar meni niko ništa nije govorio), pa se onda žena, nakon što nam je donela dve šoljice kafe – za mene i njega,  naglo prisetila kako mora otići do radnje, nešto im baš hitno treba. Kimnuo joj je za pozdrav, a onda se okrenuo meni.
-         “Ti znaš gde ja radim, a znaš i šta radim. E sad, ako nekom preneseš ovo što ti imam reći, treba da znaš da je otkaz najmanje što me čeka. Pa, ti onda vidi jesam li zaslužio da mi to uradiš. Stani, ne prekidaj me, znam ja da ti to ne bi izlaprdala, ali ti opet moram skrenuti pažnju.
-         Ovaj tvoj, koji više nije tvoj već dugo, vaš razvod me ni najmanje nije iznenadio, rešio je da se tamo u Švici bavi biznisom. Pa je krenuo u ono što se najviše isplati – ni manje ni više, nego droga. Laka, teška, svejedno, mada mi se čini da naginje onim teškima – heroinu, kokainu i tabletama, bolja je zarada. Već ga prate, skupili su dosta dokaza, ne bi me čudilo da je možda već i uhapšen. Muljao je on nešto sitno sa tim I ovde, ali je na vreme pobegao. Nego, pregledaj ti dobro kuću, nemoj da te iznenadi pretres. Nije prijatno, veruj mi na reč.
-         I pazi na tu decu. Ne mislim ja da je tvoj Stefan nešto mogao pokupiti od njega, nikad on sa ocem nije bio, ali, ipak…..Stalno im se muvaju oko škole preprodavci, već ne znamo kako da ih rasteramo, kao bubašvabe na svetlu, odmah se razbeže, čim dobiju dojavu da smo blizu. Nego, komšinice moja, sestro moja nesrećna, pamet u glavu i dupe uza zid. I nemoj žaliti što je tako ispalo, još si ti sjajno prošla, kako je moglo biti”.

Pokušavam se setiti kako sam se se vratila kući…..Ni sada ne mogu vratiti taj film…..Sećam se njegovih vrata, kad me je stisnuo za ruku, sećam se moje kuće, gde su deca večerala…..I mene, praznih očiju i misli, koje su mi jurile kroz glavu…..Sada znam zašto mi je često govorio kako je u ovoj zemlji samo droga pravi biznis, sve ostalo je ciketanje i sitnarenje. Znači, stigao je dotle da truje tuđu decu, da mu na pamet ne pada kako njegov raste, sutra može i on upasti u to vrzino kolo, iz kog izlaza, uz potpunu propast – nema.
Možda sam do tada pokoji put i dozvolila sebi luksuz da prebiram po sećanju gde sam to pogrešila, da mi je žao, ne mogu preboleti što je otišao, potreban mi je, makar i onakav, samo gost u rođenoj kući. Sada – sada mi je bilo jasno da je za mene definitivno gotov, da ga više nikada neću ni pogledati, a kamoli sastaviti i jedan sat sa njim zajedno.

Hvala ti Bože na mojoj pametnoj deci, koja su naučila da me ništa ne pitaju, ako vide da ćutim i gledam u jednu tačku.


*********************
Bio je negde početak decembra, golomraznog, sa snegom u najavi. Deca su se već radovala zimskom raspustu, trudila se povisiti još koju ocenu za polugodište, kad se pojavi moj sin i reče mi da me zovu deda I baba, odnosno, svekar i svekrva.

Auh, pomislih ja, oni u prizemlju, mi na spratu, a poziv tako zvaničan. Doduše, tih proteklih meseci jedva da  smo i razgovarali, izbegavali su me, kad bi se u retkim prilikama sretali, prekim pogledom su me merili, tražeći valjda neki znak mog lutanja, nove garderobe, pojačane šminke, nečega što bi im moglo poslužiti da se opravdaju pred komšijama i poznanicima kako njihov sin nije otišao zbog svog hira, već kurve, koju više nije mogao podneti. Bilo je to….agresivno ćutanje. Ali, ovaj zvaničan poziv nije slutio na dobro.

Dočekali su me u onoj njhovoj večitoj kuhinji-trpezariji-dnevnoj sobi-kupatilu, koja se i dalje jedina grejala u celoj kući, sedeći za stolom, prekrivenim stolnjakom sa jelenima, jezerima, planinama i plavim nebom, očito švajcarska roba za gastarbajtere. Dok je svekar po običaju ćutao i cevčio svoju rakiju, stavila je svekrva pred mene šoljicu sa kafom, koju sam odmah vratila na tanjirić, čim sam osetila miris neopranih krpa i zamazane sudopere.
-         “Znaš…..(nije me oslovila ni imenom ni statusom, nisam joj više ništa značila), evo, muž I ja smo razgovarali. Vi ste razvedeni, ti si u NAŠOJ kući, u NAŠEM. Nema smisla da I dalje ostaješ tu, ima kod tvojih mesta koliko hoćeš, pa bi bilo najbolje da ti pokupiš svoje I dečije stvari I iseliš se.
-         A I ON će doći za Božić sa ženom, ako Bog da I naša ćerka, svi lepo da se skupimo kao familija (ja sam očito bila van te kategorije), pa, znaš…..trebaće im mesta. Evo, do kraja nedelje imaš vremena da odeš”!
To izreče I – ostade živa, na istom mestu gde je sedela. On je I dalje ćutao.
Brojala sam u sebi, brojala, trudeći se da smirim disanje I povratim zamukli glas. Skupila sam toliko snage da sprečim suze, naslonila se na sto obema rukama, unela joj se u lice….

-         “Gospođo svekrvo…..Ako ja za vas nisam više snaha, vi ste i dalje deda I baba mojoj deci, čime se baš nešto i ne ponosim. Ovo VAŠE je bila hrpa blokova, pokrivenih škart-crepovima I vanklasnom ili bolje rečeno jedva upotrebljivom stolarijom, bez prozora i vrata, kroz koju je zvrjao vetar i padali kiša i snegovi…..Sve to je u ovakvo pristojno stanje, o kom vi možete samo sanjati, doveo MOJ otac, uz teške pozajmice, koje je jedva izgrcao i pomoć svojih prijatelja. Vi tu niste kupili jedan tanjir, jednu kašiku……Dakle, ja sam u SVOM, a ne u VAŠEM.

-         Nemam ni namere otići i sve ostaviti, niti imam prava arčiti ono što je su moji skoro životom platili. Kad već nemate nameru i pomisliti da tu žive vaši unuci, ja vam tvrdim da se u našoj muci neće baškariti vaš sinčić-kriminalac, imate se I kime hvaliti. Tužite me! Nisam baš sigurna da ćete proći tako lepo i dobro, kao što ste zamislili!”

Jedva sam dočekala jutro da odem kod advokata – one mlade žene, koja je vodila naš razvod. Valjda sam samo njoj verovala.

*******************
Izlazivši iz kuće, čula sam lelek, jer je jedinac – u zatvoru. Pretpostavljala sam šta može biti razlog, sigurno ne saobraćajni prekršaj. Dakle, ništa od Božićne idile. Nisam se ni iznenadila, a ni potresla, priznajem.

Čekala me je u zakazano vreme, ćutke odslušavši moju dugačku priču, odmah isključivši telefone. Samo bih po nekom uzdahu, koji nije mogla sakriti i povremenom bledilu primetila koliko ju je potreslo ono što je čula.

Rekla mi je da ja tu pravno slabo stojim, jer smo ulagali u tuđu nekretninu, morala bih ići protivtužbom za dokazivanje prava vlasništva, to su duge, skupe i neprijatne parnice, koje ona nikada ne prihvata. Ali, za mene, jer je bila nevoljni posmatrač cele moje golgote od samog početka, prihvatiće – pod jednim uslovom – da ćutim i bespogovorno slušam ono što mi kaže, jer ideju za lakše rešenje već ima, moram joj toliko verovati da će me zaštititi, pod uslovom da se ne mešam u ono što radi, koliko god mi se u tom trenutku učinilo neprihvatljivim. I – neće me koštati ni jednog dinara.
Pristala sam. Najmanje zbog toga što je to bila “jedina lopta na igralištu”. Mnogo je važnije bilo ono, što smo obe prećutale, nego ono što smo rekle.

Poziv za sud, sa sve tužbom za iseljenje i predaju poseda, slobodnog od lica I stvari, stigao je vrlo brzo. Sve je, po njima, trebalo okončano još pre Nove godine, dakle i Božić je valjalo proslaviti kako im dolikuje.
Kada smo se nas dve pojavile u sudskom hodniku, nekih 15 minuta pred raspravu, pozdravili su se kimanjem glave samo moja advokatica i jedan stariji gospodin, dobrano prosed, elegantan, sa blistavom crnom aktovkom, dakle, verovatno njihov advokat. Moji svekar i svekrva okrenuli su glavu od mene, kao da su videli nešto što je mačka dovukla sa đubrišta.
Ušli smo, svako odrecitovao svoje – punomoćnik tužitelja da ostaju pri tužbi i tužbenim navodima u celosti, a moja advokatica da se protivi, najavljujući protivtužbu za utvrđivanje prava vlasništva. Onda je, stisnuvši mi ruku da ćutim, rekla sudiji kako postoji mogućnost nagodbe između stranaka, dakle, traži pauzu od 15 minuta, radi dogovora sa suprotnom stranom. Dok su se ovi dvoje bunili, njihov punomoćnik se složio sa pauzom, a, koliko sam mogla primetiti, ni sudija nije imao ništa protiv. Takav predmet, emotivno nabijen, težak za dokazivanje, pa još i najavljena protivtužba, nije obećavao kratko trajanje. Dobismo mi pauzu.

U sudskom hodniku, uprkos gomili ljudi koja je prolazila, uspeli smo naći relativno mirno mesto, pa krenu moja punomoćnica…
-         - "Cenjeni kolega, tužitelji….Vi ste započeli vrlo ozbiljnu parnicu, tražeći iseljenje i izlazak, faktički, na ulicu vaše bivše snahe i vaših unuka, dvoje nevine dece, u pubertetu, koji niti su tražili da se rode, niti su bilo šta skrivili, ako već brak vašeg sina nije mogao opstati. Koristite svoje pravo kao vlasnika nekretnine, iako dobro znate da je kuća bila samo dopola završena, ali, dobro, papir sve trpi.
-         Mi se možemo suditi, ja sam već najavila protivtužbu za utvrđivanje prava vlasništva, jer je to famozno potkrovlje bilo u jedva sirovom stanju. Dakle, ovaj izgled, koji ima danas, ima zahvaljujući isključivo mojoj klijentkinji. Možete vi dokazivati kako ste to sami finansirali, pribaviće se izveštaj o visini penzije. Možete reći i da vam je pomogla ćerka iz Švajcarske, ne brinite, tražiće se izveštaj i o njenim prihodima, vodi se stroga evodencija o tome, kod njih plaćanje poreza nije baš toliko banalna stvar, kao ovde kod nas. Dakle, u ovom trenutku vam mogu već najaviti dugačku i neprijatnu parnicu sa vrlo neizvesnim ishodom po vas, mislim da se moj kolega-protivnik slaže sa tim.
-         Korektno je da vam odmah najavim šta ću prvo uraditi – pošto vi sami jako dobro znate da je taj razvod ishođen na priču kako bez toga vaš sin neće dobiti boravišnu dozvolu u Švajcarskoj, prva stvar, koju ću uraditi, jeste da se obratim Upravnom odboru Advokatske komore Vojvodine, sa zahtevom da se obrati sudu i oslobodi me čuvanja obaveze advokatske tajne. Kada budem to obrazložila sa svim činjenicama kako je zaista bilo, ne sumnjam ni najmanje da će se Komora složiti i zauzeti stav da ima osnovanih razloga za oslobađanje od obaveze čuvanja advokatske tajne.
-         Dakle, imam sve osnove da verujem kako će me sud saslušati u svojstvu svedoka, prihvativši preporuku Advokatske komore i osloboditi me od obaveze čuvanja advokatske tajne. Nemojte sumnjati da ću reći sve što znam o njihovom razvodu, jer sam tužbu pisala ja, nakon prethodnog obrazloženja kako je to “samo zbog papira”. Presuda o razvodu braka će biti oglašena ništavom. Znate, to STROGO FORMALNO može imati svoje posledice, dosta gadne.
-         Vaš sin se već nalazi u zatvoru, koliko sam obaveštena, zbog dilovanja droge, dakle, situacija mu nije ni najmanje naivna. Švajcarci vrlo strogo gledaju na to, ne podnose ni njihove dilere, a tek Jugose……Imaće trostruko teže kriterijume. Kada im stigne izveštaj od naše policije, sa sve presudom o poništaju zajedno, utvrdiće da je on boravišnu dozvolu dobio na osnovu neistinitih isprava, verovatno će mu prikačiti i bigamiju. Sve u svemu, ako ga ne osude tamo, proteraće ga i ovde ga ćeka desetak godina zatvora. Kad se on pojavi među onom gomilom ubica, siledžija, pljačkaša, dakle krimi elitom, zamišljam, a to preporučujem i vama, kako će ga rado dočekati, oduševljeni “novom nevestom”. Biće najmanje mesec  dana u bolnici.
-         Samo vi plačite do mile volje, to me ni najmanje ne dotiče. Sve ste ovo VI započeli, pa sad malo da vidite kako izgleda kad se stvari posmatraju sa druge strane….
-         Dakle, možemo tako. A možemo napraviti i sudsku nagodbu, sada, biće sve gotovo za pola sata. Poklonite vašim unucima to potkrovlje, vama neka ostane plodouživanje, dakle, niko vas neće dirati. Presuda će biti osnov za upis prava vlasništva i plodouživanja, moja stranka će se iseliti u roku od 7 dana, predaće vam stan, slobodan od lica i stvari. Pravite problem oko stvari? Jeste li ih vi možda kupili?
-         Dakle, ili ovako ili – suđenje. Ja ću ovu ženu zastupati besplatno, mogu da izdržim parnicu koja će trajati 5, 6 ili 8 godina. Ne brinem se ja za svoje troškove, sve ću to naplatiti od vas. Ili vašeg sinčića, kad izađe iz zatvora. Verovatno će dotle biti gotovo.
Babin lelek i zapevanje je pokretom ruke zaustavio njihov advokat. Zamolio me da im ostavim nekoliko minuta za dogovor, a onda prišao, rekavši mi da predlog smatra korektnim i da njegove stranke PRISTAJU na nagodbu.
Sve smo završili za upravo pola sata, kao što mi je i rekla.

Kao i onog prvog puta, s tim da sam tada plakala, a sada osećala čudesno olakšanje, ne verujući da je tako ozbiljan problem rešen u toj kratkoj jedinici vremena, otišle smo na kafu. Pitala me je za decu, kako se snalazim, kako preživljavam…..Pričala sam joj u najkraćim crtama, trudeći se da stvari predstavim mnogo lakšim i jednostavnijim. Gledala me, videla sam sa koliko rezerve prima sve to o čemu joj govorim, pa se izvinula, mora ići, čeka je druga rasprava.

Na moje pitanje koliko joj dugujem….....prekrila je rukom moju, pogledala me u zenice, u dno duše, ne trepćući.
-         “Dugujete mi jako mnogo – kad se sretnemo sledeći put, neobavezno, hoću da vidim pravi osmeh na vašem licu, umesto tog grča, koji ne možete sakriti. Eto, znam da mnogo tražim, ali to je moj uslov, prihvatili ga vi ili ne.”

I otišla žurnim korakom, ostavljajući me da gledam za njom, dok mi je u nosu još uvek bio miris njenog diskretno-cvetnog parfema.

********************
Trebalo mi je da se vratim u svoju roditeljsku kuću nešto više od jednog dana. Već sledeće večeri spavala sam u mom devojačkom krevetu. Iznela sam sve naše stvari i sav nameštaj. Nisam ga želela ni videti, osim što sam deci opremila svakom po sobu, od onog što sam donela. Ostatak je završio u dvorišnom stanu, koji je moj sposobni i vredni otac napravio za izdavanje. Bolja se cena dobije za rentiranje nameštenog, nego praznog stana. A i lakše se osloboditi nezgodnih podstanara.

O mom bivšem sam čula jako malo toga. Odrobijao je svoje u Švajcarskoj, ženio se par puta, nastavio sa dilovanjem. Kad mu je sledeći put suđeno, dobio je uz zatvorsku kaznu i proterivanje. Koliko znam, prišljamčio se nekoj nesrećnici na jugu Srbije, dovoljno očajnoj da prihvati i takvog muža, samo da se ima status – udata. Ništa ne radi, kao i do sada, poput krpelja se prišljamčio na tuđa leđa, čujem da I nju maltretira, tuče I svakodnevno urniše, kao i mene svojevremeno. Sada je konačno dobio priliku da izbaci iz sebe sve nakupljene frustracije iz Švajcarske, pa za ono, za šta bi tamo odmah bio odveden u zatvor, pa na psihijatriju, ovde može eventualno dobiti prekršajnu prijavu. Zagorčavaće joj život do neizdrživog, ali će ostati na tome, nema on petlje za bilo šta drugo. Oduvek je bio kukavica, manipulator i folirant. Može mu se – dugo će još ovde vladati verovanje da ako muž ne zna zašto tuče ženu, ona je sigurno dobro svesna razloga. A i mora se znati KO je gazda u kući. 

Ja sam još nekih 2 godine radila moj posao, prelazeći iz prethodnog u naredni knjigovodstveni biro. Nisam mogla podneti taj posao, jer sam, ako je klijentu moglo iole nešto ostati, morala štimati poslovne knjige, naduvavavši troškove i tako smanjujući osnovicu za razrez poreza. Ne mogu da kažem, bili su to mahom pristojni, radini ljudi, ali….navikli su previše brzo na muvanje, pritom uvek zatežući na plaćanju do samog kraja, a ja, kao ovlašćeni knjigovođa i potpisnik završnog računa, itekako sam dobro bila svesna da, za slučaj bilo kakve rigoroznije kontrole, ja krivično odgovaram. Kao što sam pazila na svaki svoj korak, pokušavajući svesti obavezna tuđa otrcavanja na minimum, patološki sam se plašila krivičnog postupka i zatvora.

Rešila sam se na prekvalifikaciju, nije više bilo smisla raditi dalje ono što sam znala i za šta sam se školovala. Položila sam razliku ispita i dobila zvanje medicinske sestre, gerontološkog smera. Dakle, briga o starijim i nemoćnim osobama.

I evo, već sam 6 godina u Italiji, u Firenci. Ne mogu se požaliti na moj finansijski status, imam relativno pristojnu platu, ali i radnu obavezu od 24 sata. Ne vidim belog dana, trpim  tuđe hirove, koliko opravdane, toliko i drske, arogantne. Podmećem lopate i guske, perem uneređenu kožu, mažem kremama i prskam talkom, samo da bih usporila stvaranje rana od ležanja…..Vadim crve iz rana, koje se nisu mogle sprečiti, klistiram. Ne gadi se to meni, ono što me ubija to je odnos ljudi prema meni. Ja imam tretman građanina četvrtog reda, služim druge i udovoljavam tuđim hirovima. Izgleda da u celom svetu ljudi, kada plaćaju tvoju uslugu, misle da plaćaju tebe. Razlika je – ogromna. U toj čudesnoj Firenci, o kojoj sam sanjala kao devojka, čak ni kad imam ono pola dana slobodno, sedim u stanu i čitam.

Nemam prijatelja. Nisam mogla verovati da nas Italijani toliko ne vole, o nama imaju najružnije mišljenje. Ne smeta mi samoća, ne trebam društvo – dovoljni su mi telefonski razgovori sa mojim roditeljima i decom. Bog poživeo SKYPE, bar ih vidim.

Već odavno ne idem na proslave godišnjica mature, iako bih mogla dobiti slobodne dane za to, te moje dragocene dane, koje čuvam za roditelje i decu. Mrzim iz dna duše ono pokazivanje fotografija uspešne dece i zadriglih muževa, dok se moje školske drugarice utrkuju u ispijanju žestokih pića, da bi već posle 2 sata počele zaplitati jezikom, dok naizmence pevaju u grupnom falšu i kobajagi igraju uz sve pesme načinom sušenja veša, vesele do histerije. I one su odavno potpisale bezuslovnu kapitulaciju, još od prvog porođaja, kada nikad nisu uspele skinuti kilograme, prećutnog prihvatanja prvih batina, nakon što muž vratio pijan kući, a one usudile prigovoriti, supijano-traljavog seksa u zamagljenom autu, nakon proslave godišnjice firme...... Sve su friško isfrizirane, utegnute u nove haljine, koje otkrivaju mnoštvo greha dugogodišnjeg grickanja i dijete, koja počinje od ponedeljka. I one su, najvećim delom, tehnološki višak.

I Stefan i Olivera su u Austriji, u Salcburgu, za sada na studijama. Isplatili su se oni silni časovi jezika, koje je tvrdoglavo plaćao moj otac. Ja sam isfinansirala prvu godinu studija, za drugu su se pobrinuli sami, dobivši stipendije, a i oboje rade uveče, subotom i nedeljom, ne libe se bilo kakvog posla.

Ovoje su lepi, prelepi. Likom na oca, ali sva sreća, svim drugim osobinama povukli su gene moje porodice. Oboje studiraju ekonomiju, s tim da Olivera sanja o poslu u banci, a Stefan o svojoj maloj firmi za renoviranja manjih stanova, kućne popravke i sve ono, bez čega se ne može živeti. Nemaju nameru da se vrate, sigurna sam da će zasnovati porodice tamo.

A ja? Pokušavam izdržati još nekoliko godina radeći ovako, od jutra do prekosutra, a onda ću se vratiti u kuću mojih sve starijih i slabijih roditelja. Gledajući njih, kako sve manje imaju snage, utoliko sam više svesna sopstvene prolaznosti i starenja.

Svođenje životnih bilansa je čačkanje po otvorenoj rani, neka drve psiholozi do mile volje o neophodnosti "suočavanja sa prošlošću". Jer, ja sam većinu svog živoga bila rob onoga što se mora, što okamenjena pravila prihvatljivog ponašanja nalažu. Uvek sam bila dobar đak, iako sam išla u školu koju mrzim, dakle, učila na silu. Udala sam se za prvog momka, koji mi je već posle godinu dana postao skoro pa ravnodušan, zato što to tako treba i devojka, koja ide iz veze u vezu, može biti samo laka roba. Udala sam se za tog istog, kog odavno više nisam volela, da bi moja deca bila rođena u zakonitom braku, iako mi je već bilo muka i od njega i od njegove porodice, znala sam da će me sa njim čekati samo nevolje. Otaljavala tu zajednicu, samo da ne bih bila raspuštenica. Robijala, radeći odvratan mi i dosadan posao, jer nisam imala hrabrosti upustiti se u neizvesnost, u kojoj imam šanse biti uspešna, umesto što nezadovoljna živim od ponedeljka do vikenda, praznika do praznika i godišnjeg odmora. Hrabrima pripada slava, a ja sam skoro ceo život provela u udobnoj baruštini kukavičkog baškarenja, teturajući linijom manjeg otpora. Pa, platila sam visoku cenu za to.

Nemam mnogo godina, a čini mi se da sam proživela dovoljno nevolja za tri nečija života. Vreme mi je sve dragocenije, kriterijumi sve oštriji. Više nema robovanja formi, živim ovaj dati mi život, takav kakav je, najpristojnije i najpoštenije što mogu. I - jedino u šta se sigurno mogu zakleti jeste da više nikada neću imati neku vezu. Previše toga vidim, previše sam preživela jada.

Koliko god mi bilo pisano da živim, od sada ću raditi ono što moram samo za svoju decu i svoje roditelje, istinski, iz duše, a ne da zadovoljim formu. Ako još uspem naučiti moju decu da prate svoje instinkte, spremni i na posledice svojih činjenja, žive kako oni smatraju da treba, ako shvate da je previše prisilnih uklapanja u stereotipe nalik mokroj drvenoj ogrlici sa šiljcima okrenutim unutra, koji, kako se drvo suši, sve više dave, ostavljajući vazduha za golo preživljavanje, da bi na kraju od življenja stvorili robijanje doživotne kazne, svrha mog postojanja na ovom svetu je ispunjena.

A ja?  Možda i mene čeka negde neko mirno mesto, u kom ću moći biti svoje, bez da bilo kome služim i udovoljavam tuđim hirovima, gde odzvanja tišina, miriši vetar, šapućući belim šifonskim zavesama sa crvenim bulkama na prozoru.

Možda i za mene postoji i moj komadić neba. Možda.

**********************

 
Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOGLE