1. септембар 2017.

EMINA








Bio je to kraj septembra 1999.godine, kada sam se našla u Banja Luci sa klijentkinjom, u vezi jednog komplikovanog posla, iz delatnosti, kojom se uspešno (a tako je i danas), bavila.

Prekrasna je Banja Luka u ranu jesen – raskošne boje, crvenkasto-smeđe-zeleno-zlatne, hladni Vrbas, sa onim svojim posebnim mirisom osebujne svežine, ponosno razgranate lipe u centru, još uvek toliko zelena trava....i onaj osećaj opuštenosti, bez žurbe i nervoze, kad se lagano ispija kafa, a vreme celog sveta je, čini ti se, tvoje. Ali, nisam tamo bila na odmoru, posao je zahtevao svoje, svega par dana sam po 3 – 4 sata uspela odvojiti za svoju dušu.

I, kad smo već tu, predloži mi klijentkinja da se odvezemo do Sarajeva, nije daleko, na nekih sat vožnje od grada je granica sa Federacijom. Lepo je vreme, predstojeći posao se pokazao dosta važnim, te se uputismo nas dve na put.

****************

Skoro stigosmo do onog metalnog mosta, što ga je pravio UNPROFOR, gde je i granica sa Federacijom, kad – odron na putu. Neposredno pre toga pala sitna, dosadna kiša, najavljujući sumornu jesen, a kamenja, što krupnog, što sitnog, na sve strane. Nemam običaj voziti brzo ni po najlepšem vremenu, a kamoli po kiši, lagano se počeh provlačiti između popalog odrona, samo mi neki sitan grumen, činilo mi se zemlje, našao na putanji, nisam ga mogla obići. I pređoh preko nje, verujući da sam prošla prepreku, ali mi jedan jedva čujan udar u donji deo auta nikako nije dao mira.

I nastavljam ja, još sporije nego pre, pratim instrument-tablu i vidim ono čega sam se najviše plašila – temperatura motora počinje da raste, kao da vozim preko užarenog ugljevlja, a ne mokrog, podosta izlokanog asfalta. Beše mi jasno da nešto ozbiljno nije u redu, da sve mora imati veze sa onim, jedva osetnim, udarom i da mi treba pomoć. Gledajući neprekidno u kazaljku, koja se neverovatnom brzinom kretala ka alarmantno crvenom podeoku, zaustavih se kod prve kafane, potpuno prazne, samo je jedan momak, valjda mu se tek brada ustalila, sedi za stolom, prekrivenim blistavo belim stolnjakom i pijucka kafu.

Sedosmo nas dve kod njega, pitavši ga prethodno za dozvolu. Obasja mu lice širok osmeh, rado prihvati društvo za kafu, rekavši kako mu i nije bio merak da je pije sam.

Nastojeći da mu ne pokažem svoju uznemirenost, rekoh da mi treba pomoć, naišle smo na odron, verovatno mi je oštećen karter na autu, moram bez odlaganja naći majstora. Uozbilji se on, ode do telefona na šanku, nešto objašnjava i ozbiljno razgovara, pa se vraća, rekavši nam da na miru sačekamo, stiže, kaže,  pomoć za najviše pola sata. Odvući će me do najbliže varošice natrag, u Republici Srpskoj, ima tamo jedan dobar mehaničar, nema šta ne zna popraviti.

Muka za razum ne zna. Iako mi beše dobro poznato da se moj auto mora nositi vozilom šlep-službe, nikako vući sajlom, pristadoh, samo da što pre rešim nenadani problem. Valjda toj skalameriji za nekih desetak kilmetara, ništa neće biti, čak i ako radim ono, što ne bih smela.

Ne kažu mudri ljudi bez razloga da nije mudrost izbeći zlo – to niko ne može izbeći. Mudrost je – izabrati manje zlo. Pa, tako reših i ja.
Jedva mi popismo tu kafu, dok sam palila svaku cigaretu na žaru one prethodne, kad – evo stiže naš spasilac. I odvuče nas do majstora, za kog reče da ga zna odavno, dobar je, radin, pošten, zna svoj posao i nikad nikog odbio nije, naročito ne u nevolji.

*****************

Beše, nažalost, moja laička dijagnoza havarije tačna – oštećen mi karter i to alumijumski, dakle, nema druge, nego naći prevoz, odneti deo kod jedinog majstora, koji popravlja i vari aluminijumske delove za putnička i teretna vozila. Pa onda ga još ugraditi, da bi se auto osposobio za vožnju, da se možemo vratiti kući. Šta ću, vidim ja svoje dobro jutro, od Sarajeva ništa, biće dobro ako uspem ubediti čoveka da izvrši popravku odmah i sve to uraditi za dana. A kiša, pada li pada. Ne prestaje.

Majstor, koji mi se predstavi kao Ahmet, videći moje uspaničeno lice, potapša me po ruci, rekavši da ne brinem, biće to sve u redu, eto, otišao mu sin po komšiju, koji će me voziti u Banja Luku, sve će to biti urađeno i auto će biti kao da ništa nije bilo.

I....da ne dužim.....Za nekoliko sati, negde do 4 popodne, vratismo se mi kod mog spasitelja, sa zavarenim-popravljenim karterom, a kako sam to sve uspela uraditi u to malo vremena....baš i ne želim pamtiti. Bilo je....najblaže rečeno, teško, komplikovano, samo mogu zahvaliti tom divnom Ivanu u Banja Luci, koji je, bez reči protesta, ostavio prepunu radionicu i odmah uzeo da rešava moj problem, da mi olakša muke.

Kad smo se nas dve pojavile kod Ahmeta sa ispravnim delom, već je sumorna varošica tonula u neki čudan sumrak iako mu za to nije bilo vreme. Možda zbog sumornog i teškog neba, možda zbog sve jače kiše, nikad neću znati.

I kreće moj spasilac sa popravkom, rekavši mi da će trajati bar 3 sata, radiće i on i sin, golobradi plavokosi momčić, koji od oca uči zanat, što će ga bilo gde u svetu moći ishraniti.

**********************

Tek što smo se počele dogovarati kako ćemo i gde provesti to vreme, izlazi iz kuće lepa, relativno mlada žena, kose prekrivene belom maramom i poziva nas da uđemo. I ne sluša naša nećkanja, kaže da uvek ima mesta i za nenadane goste, šta ćemo u kafani, to nije mesto za žene, sačekaćemo kod njih, koliko god bude trebalo. Dakle, da smo i htele odbiti, ne bi se mogle odupreti njenoj tihoj, ljubaznoj i nenametljivoj upornosti.

Tada, po prvi put, pogledah kuću, još ponegde kod krova izbušene nečim, što me jako podseti na metke, ne baš naivnog kalibra....Ali, blistavo čistih prozora, ofarbane drvenarije, sa mesinganim zvekirom na vratima. Bašta, još uvek puna cveća, negovana i uredna, na svakom stepeniku velike saksije sa rascvetalim crvenim i ljubičastim muškatlama.....Domaćinska kuća, u kojoj niko ne sedi i lenčari, već se radi od ranog jutra do mrkle večeri.

Kad uđosmo, dočekaše nas blistavo čiste krpare i opet cveće, čini mi se limunovi, još je na jednoj saksiji bilo nekoliko zlatno žutih plodova. Dolazimo do sobe, u kojoj se sedi, kad se ima vremena za odmor i predah, ja se setih kuće moje komšinice Razije iz Bačkog Novog Sela, pa se odmah izuh, dajući očima znak Mileni, mojoj klijentkinji, da i ona isto učini. Gleda nas, ćutke, naša domaćica Emina, pa se, kad je videla da se izuvamo, samo nasmeši, zahvaljujući mi očima, što poštujem kuću i običaje.

Lepa, prostrana soba na uglu, sa prozorima na dva zida, na podu opet krpare, nigde ni trunke prašine, zavese bele, ručno heklane, uštirkane, šušte čistoćom....Uza zid, prateći prozore, dve dugačke sećije, sa vezenim, heklanim i štrikanim jastučićima, ni ne znam koliko ih je bilo, veliki niski sto, prekriven belim stolnjakom, izvezenim žuto-crvenim ružama, gde moje iskusno oko odmah prepozna onaj puni vez, najteži za rad, koji samo velika veština može izvesti.

I sede dve žene, starije od naše domaćice nekoliko godina, tihe, crvenih očiju, takođe povezane u bele marame. Emina ih predstavi kao svoje sestre, jedna živi u Švajcarskoj, druga u Norveškoj, dok njima reče da su joj stigle jaranice iz Novog Sada – Vera i Milena. Kako su se njih dve zvale, ne znam, uvek sam bila „posvađana“ sa imenima, a i nisu baš nešto davale priliku za obraćanje. Mahom su ćutale, ali pritisnute nekim svojim jadom, nisam  ni jednog trenutka osetila ni tračak negodovanja zašto smo nas dve sada tu.

***********************

Nije prošlo ni nekoliko minuta, kad se pojavi Emina sa kafom i kristalnom tacnom sa šećerom u kockama, još se izvinjava što je kafa u fildžanima, navikli su, reče.

Kao da je tračak sunca obasjao sobu, kada sve primetiše koliko sam se obradovala, govoreći kako kafu iz fildžana nisam pila, još otkako sam bila dete. I vazduh nekako manje gust, atmosfera odjednom lakša.

Priču, koja je trajala satima, prekidala je samo Emina, donoseći, jednu za drugom, tepsiju sa burekom, sirnicom, zeljanicom, krompirušom...Ne vrede naši protesti kako smo ručale u Banja Luci, uvek se, kaže ona, može jesti, a pogotovo kad je čovek u nevolji.

Valjda nam je, za tih par sati, iznela i prinela sve što je imala u kući. Sa osmehom u onim tamnim, iskrenim očima. I njoj, otečenim od suza, što isplakanih, što zadržavanih.

***********************

Osećam da se nešto krupno moralo desiti, ali, ni po čemu ne mogoh spoznati o kakvoj se nevolji radi. Jer, sreća sigurno nije, ne nosi se belo i ne ubledi lice, sa tamnim kolutovima oko suznih očiju od dobrog.

Treba ispuniti vreme razgovorom, kada naslućuješ da je, uglavnom, svaka tema „minsko polje“.

I krenuh ja, vadeći teme ne znam ni sama iz kojih dubina svesti i podsvesti, sa pričom o njenim, zaista prekrasnim, ručnim radovima, pa tako.....nastavismo o kuvanju, receptima, cenama na pijaci, gde se oni, isključivo, snadbevaju, „jer su radnje preskupe i nema se, sestro draga oklen nadojamiti, nikad im dosta“. Uključiše se i sestre, polako počesmo razgovarati, u početku stegnuto, a onda sve spontanije i lakše, već skoro čekamo jedna na drugu, kada će završiti. Ženska posla – kada se priča o kući, cveću, bašti, ručnim radovima – lako je razgovarati satima.

Vidim, moja Milena ćuti, nije ona u tim vodama, nikada se nije udavala, ne znam ume li i čaj čestito skuvati. A i bolje je, neka samo ponekad neku prozbori, plašim se da će, onako obuzeta sama sobom, nešto nezgodno reći.

Onaj sto, koji mi se učinio tako veliki, savio se od iznete hrane, valjda srcem i dušom napravljene – posle bureka i pita, belog sira od njenih krava i masla, sa hlebom, hrskavo-zlatne korice, iznese ona kolače, pa domaći rahatlokum, valjda nikada u životu bolji nisam probala.  Kad mi reče da ne zna praviti lenju pitu, a uvek je to htela naučiti, zapisa recept, zahvaljujući mi, kao da smo mi njih gostile celo popodne, a ne one nas.




I, jednako dirljivo ljubazna i gostoprimljiva Emina, iskreno priča o svojoj deci. Razišli se po svetu, samo taj jedan sin ostao u kući, on će naslediti radionicu i kuću, imaće bar unuke, danas – sutra, da ima za šta živeti, kad već ostale viđa jedva jednom u godini.

Uključiše se i njene sestre u razgovor. Pričaju kako se nikako ne mogu privići na tuđinu, skoro da viceve prave na svoj račun, dok nam pokušavaju dočarati svoje muke sa učenjem nepoznatog im jezika, kada nešto nakaradno nauče i zapamte, pa se ljudi smeju njihovim neveštim pokušajima da nešto kažu, ne mogu ćutati po vasceli dan.

I pitaju još one nas kako smo preživeli bombardovanje! Znaju one da je Novi Sad jako stradao, da je stradalo kuća, da su svi mostovi porušeni....Kao da su proteklih deset godina provele vezući sitan vez, a ne bežeći od zla, spasavajući živu glavu deci i sebi.....

Milena ćuti, a ja pokušavam nekako izbeći pravi odgovor, jer ga možda i nema. Kako im dočarati pretrpana skloništa, gde se mogao čuti samo plač male dece, bitka za krevet, za mesto, obično od onih, koji su svoje proživeli......Onaj gusti dim, dok je gorela Rafinerija, cveće i sveće kod srušenih mostova.....Pretrpane skele po Dunavu, sa kojih se podavilo ko zna koliko ljudi.....Fatalističko čekanje da dođe projektil sa svojim imenom. I toliko toga još.

Ne postoje reči, kojima se sve to može opisati.

Pričala sam im kako smo još i viceve na svoj račun i nevolje pravili, kad u 9 sati uveče ne počnu zavijati sirene, koje smo zvali „ŠIZELE“, a mi se pitamo – „Di su, da im se nije štogod desilo usput?".......Uspeh ih i nasmejati, mašu sve tri glavom, konstatujući kako je čovek proklet, kad se na sve može navići, na zlo možda i pre, nego na dobro.

Jer, zlo nam je, rekoše, izgleda svima suđeno, dok je dobra u životu toliko malo, na prste se jedne ruke mogu nabrojati istinski srećni trenuci, koji su nam podareni.

*******************

Ulazi joj muž, Ahmet, rekavši da je popravka pri kraju, jedva još pola sata, a možda i manje. Dakle, ipak ćemo moći krenuti kući, ako ne želimo spavati kod njih, kasno je, sigurno smo umorne, a mesta će se naći. Isto to potvrđuje i Emina, ubeđujući nas da se okanemo vožnje po noći, opasno je, put je dugačak, loše je vreme, nekako ćemo se stisnuti svi, ne trebamo se brinuti kako, rešiće to ona sve. Ljubazno odbijam, govoreći kako će se brinuti naši kod kuće, ne možemo im javiti da ćemo kasniti......E, kada je to u pitanju, onda....

Vidi moja Emina da sam odlučna u svojoj nameri, pa odustade od daljeg ubeđivanja, govoreći mi kako me razume, ako žena ima svoju kuću, onda i treba žuriti da joj se što pre vrati. Nego, da je sačekamo koji minut, nešto kratko treba da uradi, eto nje odmah....

Vraća se sa paketom, zavijenim u divan stolnjak, izvezen plavim zumbulima, neka imam uspomenu na nju, reče mi stidljivo....A spakovala nam je pite i kolača, dug je put, neka ne hitamo, valja se okrepiti i obnoviti snagu.

Sva sreća što smo Milena i ja nakupovale slatkiša za našu nesuđenu posetu i boravak u Sarajevu, pa sve to ostavismo njima, neka se i oni malo oslade nečim, što nisu njene ruke morale napraviti. Skanjivala se, jedva je to primila, valjda tek kad joj rekoh da je to najmanje čime joj možemo uzvratiti za svu dobrotu i iskreno gostoprimstvo, kojima su nas obasuli.

*****************

Skupismo nas dve cigarete, sa njenom adresom (koja mi je posle, volšebno, nestala), pakujemo tašne, spremamo se da krenemo, kad.....upita moja pametna Milena zašto sve tri imaju bele marame. Da li je to običaj da se udate žene tako oblače, nije to do sada videla. I ne primećuje kako joj očima dajem znak da ućuti, čepam ispod stola, osećajući da je to poslednje pitanje, koje je smela postaviti.

Uh, bolje da me crna zemlja progutala, nego što sam čula grcajuću Emininu priču, dok su joj obe sestre, bez glasa i jecaja, počele plakati.

„E, lijepe moje......

Juče smo za našeg babu pravili dženazu.....Skončao je prije šest godina, u teškim mukama, nedostojno poštena insana.

Bio taj proklijeti rat, stalno se smjenjivale kojekakve vojske.....Jedan dio muškaraca i djece pobjeg'o u šumu, ostale žene po podrumima i štalama, one, koje su mogle, što nisu imale djece na sisi. Mislili smo, opljačkaće ono što nađu, pa otići.

A onda su.....onda su sve muškarce, koje su pohvatali ko zečeve po selu, zatvorili u džamiju.....Zamandalili vrata, zakucali daskama.....I zapalili, k'o vatru na ognjištu. Pa se izgubili, pijani od ono rakije, što su našli po kućama, sve podvriskujući.




Cijeli dan i cijelu noć je gorjelo, a da niko nije smio prić'. Nek' živim još 100 godina, nikad mi neće prestati ona vriska i zapomaganje.


Babo je skrio ličnu kartu u neko kamenje, pa stavio ispod sebe. Po njoj, nagorjeloj, uspjeli smo ga naći, prije dva dana, kad su čistili ruševine ovi.....ovi UNPROFORCI.....Eto, bar smo mu kosti uspjeli sahranit', nek mu Allah da mira u dženetu.“

********************

Sve do tog trenutka uspevala sam kontrolisati svoj nemir....zbog onog nečeg, što je bilo u vazduhu, onog što sam osećala, a nisam ga mogla definisati ni nazvati pravim imenom.

A onda.....onda su sve brane popustile i pukla sam. Čim mi nije rekla KO je tu strahotu učinio, znala sam.....Nije ni morala. Znala sam.

Dakle, juče je sahranila oca, a danas dočekuje nas dve, iskreno, dajući nam od srca sve najbolje što je u kući imala, znajući odakle smo! Zadržava nas da prespavamo, videći koliko smo potresene i premorene! Pakuje nam hranu za put......

Ustala sam, prišla joj, grleći je toliko čvrsto, da su mi ruke pobelele, dok su nam se suze mešale na obrazima.

„Nemoj, mila moja! Nemoj, dušo, nemoj ljepoto moja! Nemoj tol'ko plakati, nisi ti ništa kriva. Zlotvora ima svugdje, samo, ko im se uspije skloniti, neka bude srećan.

Daj, probaj se malo smirit', valja vam cijelu noć putovat'. Nikada ti to ne bi rekla, da me nije tvoja drugar'ca pitala.

Da na svijetu nema zla, ne bi umjeli prepoznat' dobro. Moja je duša bolna, al' mirna, babo nam je stig'o u dženet, imaće veliki Allah milosti i razumjevanja za njega!“

********************

Tek negde kod Bijeljine mi nekako presušiše suze.

Padala je kiša, na mahove je brisači nisu mogli ukloniti sa vetrobrana, bilo je gužve na putu, kamiona, autobusa, onih u brzim putničkim kolima (verujem, mahom većine „skinute sa osiguranja“), koji stalno negde žure, pa bez trunke razmišljanja ulaze u (samo)ubistvena preticanja.....Sve smo to prošle, bez ijednog incidenta. Ali i bez reči.

Nikada neću prestati verovati da su nas samo njena čista duša i čisto srce sačuvale od stotinak smrtonosnih zamki, na tom ukletom putu, po ukletom vremenu.

Svitala je siva zora, kada smo ušle u Novi Sad. Žive, zdrave, nepovređene i.... emotivno potpuno slomljene.

**********************

Emina, sestro moja po jadu i nevolji.......Divna dušo, ispunjena dobrotom i ljubavlju, širokog srca, koje nije otrovala mržnja.....

Koji li nas je to usud spojio, koja je to bila sila, što nas je stavila jedna drugoj na put? Možda nas je čekala neka nepremostiva teškoća na tom našem planiranom putu, možda čak i sa fatalnim ishodom?

Trebalo je tebe da upoznam, da bih shvatila kako i od najveće strahote, one, koja nam je uništila život, postoji još veća - kada osećaš ko te je unesrećio, svesna da učinjena zla nije iskajao, dok te ubija nemoć.....Da prihvatim kako se mora prolaziti kroz život sa ponosom, mirom u duši, neokaljanim srcem, dajući od sebe sve što mogu, ne očekujući bilo šta zauzvrat......Da opet poverujem kako ima dobrog na ovom svetu, bila to i jedna jedina sveća, čiji plamen obasjava neprozirnu tminu, prema čijoj svetlosti idemo, svetioniku, koji nam neće dozvoliti da nas progutaju ambisi žaljenja....Da oprostim sebi samoj što tebi, koja si svojom čistotom izvidala jad na mojoj duši, nikada nisam valjano uzvratila, niti si to od mene očekivala......

Da mogu, dala bih ti ostatak svoga života, svoje srce....Jer, ti zaslužuješ i imaš za koga da živiš, sestro moja po sudbini.

Toliko bih volela da smo danas zajedno!

                **********************************************

Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE


















Нема коментара:

Постави коментар